Dešifrovanje vizuelnog utiska, foto-regresija ili prekopavanje podsvesti...

Dešifrovanje vizuelnog utiska, foto-regresija ili prekopavanje podsvesti...
Da li je to možda nostalgija za prošlošću? Možda. Ali koliko davnom prošlošću? Pazite i posmatrajte: Stare fotografske tehnike izvađene iz naftalina. Cijanotipija i argentotipija. Obe nas vraćaju nekih 150 godina unazad, do sredine 19. veka, tačnije do 1842. godine, do Džona Heršela i vremena prvih fotografija...
Motivi oranica, starih, blatnjavih seoskih puteva (obratite pažnju: nema betona, nema asfalta!), po koja stara kuća (i opet: to nisu kuće kakve viđamo danas – i ova kuća, može se reći, vraća nas u 19. vek...) Ni na jednoj od fotografija ne vidimo tekovine moderne civilizacije (nema dalekovoda, električnih vodova, antena), osim na krovu stare kuće – taj detalj se verovatno nije mogao izbeći. Ali, ako bolje promotrite slike pejzaža, nećete na njima videti nikakve žice i bandere (bar ne namerno uslikane)...
Ipak, to nisu motivi divlje, netaknute prirode. Na svakoj fotografiji vidimo trag čovekove intervencije – pravolinijski „išpartane“, podeljene parcele zemljišta, uzorano tlo različitih tekstura, krivudave linije staza i puteva. Međutim, te intervencije još uvek su delimično harmonične sa prirodom, ne odstupaju u velikoj meri od nje, već čine skladnu celinu. To su motivi seoskog ambijenta koji se nije puno menjao, takođe poslednjih 150 godina.
Prisustvo jedinstva simbola. Pazite i posmatrajte: Nebo i zemlja, drvo, put. Staza. Vijugava ili pravolinijska, šumska ili seoska, pokisla ili suva... Čak i potok preuzima ulogu staze... Svaka od njih prodire dijagonalno – pravo ili krivudavo u format, kompoziciju slike. Staza je životni put, koji u ovom slučaju ima perspektivu! Ali na zanimljiv način, put uvek prestaje da bude vidljiv – iza linije horizonta. Ali to ne znači da se prekida. On se nastavlja. To, što ga mi ne vidimo, nije njegov problem, već pitanje naše skučene percepcije.
Drvo ili simbolika drveta višeslojna je i razgranata. Drvo je nosilac tajnih uvida, mudrosti, saznanja Dobra i Zla. Ono je i Drvo života, veza između Neba i Zemlje. Spoznaja onoga što sledi iza tačke horizonta, iza scene.
Svesno ili nesvesno, smišljeno ili spontano, planski ili intuitivno, u svakom slučaju, Mihalj Novak je, koliko god njegovi radovi izgledali jednostavno, u njima pohranio šifrovane poruke koje se mogu iščitavati poput lične karte, njegovog kreda ili autobiografije.
Razmislite o fenomenu fotografije uopšte. Šta je to u stvari? Kako to da se slika živog sveta i okruženja može ovekovečiti, „zamrznuti“ na dvodimenzionalnoj „neživoj“ podlozi? Mi fotografiju, naročito u današnje vreme, uzimamo zdravo za gotovo i ne razmišljamo puno o njoj, ali sam pojam fotografije i čitava njena problematika veoma je zanimljiva i neobična pojava.
Ima nečeg neobjašnjivog i mističnog u starim fotografijama. Onim prvim, načinjenim pre 100 – 150 godina. Te fotografije kao da hvataju, registruju nekakvu drugu realnost.
Ne znam da li ste nekad imali utisak, a ja jesam, gledajući te drevne, prve fotografije, da je i svet tada bio crno-beli. S obzirom da svoju okolinu doživljavamo putem iskustva, a imamo direktno iskustvo (bar svesno) samo onoga što smo doživeli od tačke našeg rođenja, a svet ovekovečen na starim crno-belim fotografijama desio se ili je egzistirao pre te tačke, kada nije postojala kolor-fotografija, tako da jedino što znamo o tom davno prošlom svetu i vremenu je crno-bela predstava realnosti. Doduše, postoje umetnička dela iz tog vremena naslikana u boji, ali ona ne daju tako živ doživljaj ili iluziju stvarnosti kao fotografije. Do skora nismo mogli da zamislimo kako je zaista izgledao taj svet, atmosfera 19. i početka 20. veka ovekovečena na prvobitnim crno-belim fotografijama. Sve dok nije otkriven arhiv Sergeja Mihailoviča Prokudina-Gorskog, dvorskog fotografa cara Nikolaja II, koji je po carevom nalogu sačinio preko 2000 fotografija Ruske Imperije pre Oktobarske revolucije – sve u punom koloru, izrađenih posebnom tehnikom spajanja slajdova crvene, zelene i plave boje. Kao da se odjednom otvorio prozor u jedan novi, do tada nepoznat nam svet.
Kada uporedimo vizuelni utisak crno-bele i kolor fotografije, možemo doći do zanimljivih iskustava i konstatacija. Čini se kao da nam fotografija u boji „otvara oči“, budi nas iz nekakvog sna (mnogi ljudi zaista sanjaju u crno-belom) u kome nas je držala crno-bela fotografija, takoreći „sagledavamo realnost“. Moglo bi se čak reći, da nas kolor-fotografija čak nekako drži „na površini“, previše se koncentrišemo na boje, na spoljašnji svet. Dok sa druge strane, crno-bela fotografija više zadire u ono „iza scene“, u podsvest, psihu, dušu – naročito u slučaju fotografija portreta ili pak naglašava strukturu i kompoziciju slike. Nisu uzalud veliki majstori fotografije poput Kartije-Bresona, Duanoa i Kertesa namerno birali crno-belu tehniku kao primarni način izražavanja. Doduše, te kasnije fotografije, iako monohromatske, već su oštrije, sa većim kontrastima i rasponom tonova...
Ali i dalje svet na onim prvim crno-belim fotografijama ostaje poseban, nekako mek, magličast, intiman...
Kada bolje razmislimo, fotografija, a naročito tradicionalna, analogna fotografija i jeste u stvari jedna vrlo neobična stvar. Zamislite – pa vi imate pred sobom delić jednog sveta koji pripada jednom sasvim drugom vremenu, gledate slike ljudi kojih više nema. Njih nema, a njihove slike i dalje postoje. Vreme protiče, trenuci se smenjuju, a slika – fotografija i dalje egzistira: zaleđen momenat koji predstavlja most između onog vremena i ovog sada. Zar to nije neverovatno?!
Ima nečeg neobjašnjivog i mističnog u starim fotografijama. Onim drevnim, prvobitnim... Ta druga, posebna realnost postoji ili je vidljiva samo na tim, takvim slikama. Upravo prvobitna fotografija sa kraja 19. veka i tehnike kao što su argentotipija i cijanotipija daju fotografiji tu tajanstvenu, mističu crtu i sfumato-efekat, a u isto vreme prisustvo finih, sitnih, ali i oštrih detalja.
Kasnije, kako se fotografija „usavršavala“ (pod znacima navoda, a i bez njih – sve zavisi kako gledamo na pojam usavršavanja, šta za nas on predstavlja), ta tajanstvena, prefinjena dimenzija polako se gubila. U momentu kada je crno-belu fotografiju postepeno istisnula kolor-fotografija koja otvara nove, neke druge mogućnosti – prvenstveno se fokusirajući na realno prikazivanje (jer šta je realističnije od kolor – fotografije?), ona neobjašnjiva čarolija prvobitnih fotografskih tehnika postepeno pada u zaborav.
Pojavom digitalne fotografije zatim prelazimo u jednu novu eru gde je mogućnost eksperimentisanja i fotografisanja praktički data svima, mogu se dočarati različiti efekti, pa čak i oni čarobni aspekti starih fotografija (ili možda to samo tako mislimo?)
Možda samo mislimo da smo digitalizacijom postigli sve, da sve možemo i da nam više ništa drugo ne treba? Jer ko će danas provoditi vreme u mračnoj komori i razvijati filmove, nameštati kompoziciju i paziti da ne pogreši – sada, kada i dete može da nacilja kadar, da pritisne dugme i da od pedeset pokušaja jedan možda ispadne kako treba?
Zamislite fotografa od pre sto pedeset godina, čija je oprema bila veoma komplikovana i skupa, a proces teško ponovljiv – jedna jedina fotografija koja se izrađivala morala je iz prvog pokušaja da bude uspešna, nije se mogla dozvoliti greška. Za to je bilo potrebno pomno proučavanje tehnologije, pažljivo podešavanje kompozicije, a takođe i element sreće i prepoznavanja pravog trenutka. Moglo bi se čak reći da je čitav proces i sam čin fotografisanja bio prerastao u neku vrstu sakralnog rituala, u alhemičarski proces, u nešto što zalazi u svet magije i čudesnog, ali i savršeno odabranog i proračunatog momenta koji zahteva visok stepen koncentracije i smirenosti – kao u slučaju karatista.
Da li onda možemo da kažemo da je digitalizacija profanisala, otrcala vrednost fotografije? I da i ne – moglo bi se reći – jer u svakom vremenu i vidu umetnosti postoje ekstremi. Jedno je u svakom slučaju sigurno: Ništa ne može da zameni tu čaroliju i ushićenje koje doživljava samo onaj ko se oproba u tradicionalnim, ili čak davno zaboravljenim fotografskim tehnikama.
Digitalna fotografija se u neku ruku može uporediti sa „Knor“ supom: instant verzija, lako dostupna svima. Ko će još gubiti vreme kuvanjem pravih sastojaka? Samo onaj ko je probao i osetio ukus bakine domaće čorbe. Na pomenuti način može se objasniti i razlika između prave umetnosti i kiča, ali to je već sasvim druga tema.
I zamislite sada na kraju, nakon svih tih faza i promena u istoriji fotografije, osobu koja shvata da vraćanjem prapočecima dolazi bliže sebi. Koja ima hrabrosti i strpljenja, ali i radoznalosti i avanturističkog duha da izabere duži i komplikovaniji put jer mu je put draži od samog cilja.
Jer: bitan je proces – kako je nešto napravljeno, a ne šta je napravljeno.
Bitna je staza. Mislimo da smo se zaputili ka nekom cilju, a u stvari njega smo postigli i dostigli ni ne znajući, usput, kroz životna iskustva koja su nas obogatila.
O tome govore i vijugave staze Mihalja Novaka – ne vidi im se kraj – jer možda on i nije tako bitan...
                                                                                              Melinda Torok
(Uz izložbu fotografija Mihalja Novaka: „Magija starih tehnika, putevi i drveće“, Galerija Gradske suvenirnice, Subotica 03.02.2015. – zajedno sa tekstom Laure Sagmeister)

Magija zaboravljenih tehnika
Vreme dobija na brzini, ma koliko mi toga u svakodnevnoj jurnjavi nismo svesni. Postaje nam to jasno tek kada obratimo pažnju na promene koje nas nesmiljeno prate, menjaju naše živote. Razmislite samo: većina stvari koje nas svakodnevno prate, bez kojih ne možemo ni zamisliti svakodnevni život, nije ni postojala kada su se rađali današnji gimnazijalci.
Nekada su se te promene odvijale sporije, čitave generacije koristile su ista znanja i tehnike... Danas je već problem nabaviti film za starije fotoaparate, naša deca već ni ne znaju za te tehnike, a snimke samo u retkim prilikama razmenjuju na papiru, umesto elektronski...
Deo te istorije prikazao nam je Mihalj Novak, na izložbi fotografija koje je uradio u već zaboravljenim tehnikama cijanotipije, argentotipije. Deluje nestvarno, ali te tehnike, nastale pre gotovo dva veka, još koliko juče bile su aktuelne, danas više i ne znamo za njih. Hvala Novaku što nas je podsetio na te zaboravljene tehnike.