Dometi i ograničenja tolerancije

Dometi i ograničenja tolerancije

Generalno gledano, odnosi između ljudi mogu biti realizovani na tri različita načina. Prvi način je da smo JEDNI PROTIV DRUGIH, drugu način je da živimo JEDNI PORED DRUGIH, a treći je da živimo JEDNI S DRUGIMA, dakle, da između nas postoji odnos prožimanja.

Ljubomir Đorđević (Cultura) Najgori je, naravno, onaj prvi, kada smo jedni protiv drugih. Čak i mi, koji živimo u XXI veku i u Evropi, donedavno smo bili svedoci upravo toga – usmerenosti jednih protiv drugih! Bilo je to, naravno, u „drugim balkanskim ratovima”, koji su razorili Jugoslaviju, uništili desetine hiljada života, od svojih kuća proterali oko TRI MILIONA LJUDI, uništili sela, gradove, fabrike, opljačkali privatne kuće, preduzeća i banke kako bi se, neki, lično i grupno obogatili na tuđoj nesreći. Sve je to bilo pravdano starim, istinskim, iskrivljenim ili totalno izmišljenim nepravdama koje su nam ti Drugi nekada ranije naneli, a uz to, umotano u oblandu nacionalizma, odnosno, etnocentrizma čiji su glavni zagovornici bili političari koji su sebe predstavljali kao očeve nacije, naravno, uz pomoć pomahnitalih nazovi intelektualaca (pod time podrazumevam i čitavu plejadu onih koji su se dičili članstvom u ovoj ili onoj akademiji nauka), i, jasno, pod plaštom i blagoslovom crkve koja se smatra duhovnom okosnicom datog naroda.

U našem konkretnom slučaju, došlo je do ratova između Srba i Hrvata, između Srba i Muslimana, između Hrvata i Muslimana, između Srba i Albanaca, a samim tim i između pravoslavlja i katoličanstva i islama. Posledice tih etnocentričnih bulažnjenja nisu samo prolivena krv i uništena zemlja, nego SVI MI posledice osećamo i danas. Pogledajte samo kako najviši funkcioneri Srbije, na čelu sa ministrom za Kosovo – govore o Prištini i Albancima: govore uvredljivo, sa visine, kao o najvećim neprijateljima, i to upravo u vreme i u situaciji kada nam se pružila šansa da na bazi Briselskog dogovora između premijera Srbije i Kosova – konačno normalizujemo odnose između dve zemlje, dva naroda i dve religije. Ali njih, nacionaliste i etnocentriste koji u Drugome vide samo ono što je najgore, apsolutno ne interesuje čak ni činjenica da je određivanje datuma za početak pregovora o ulasku u Evropsku uniju – u vrlo visokoj meri zavisno od toga kako će se razvijati odnosi sa Kosovom i Albancima.

U odnosu na takav odnos između ljudi, naroda i nacija, religija i kultura, bukvalno idilično deluju okolnosti u kojima ljudi žive JEDNI PORED DRUGIH. To je situacija koju danas imamo i u Subotici, koja je i danas kao i pre više decenija bila poznata i unutar Jugoslavije i širom Evrope kao grad sa ravnopravnim ljudima koji pripadaju mnogobrojnim nacijima, kao grad sa ravnopravnim građanima koji govore različite jezike, kao grad sa ravnopravnim stanovnicima koji pripadaju različitim verskim zajednicama itd.

TOLERANCIJA je iznikla upravo u takvim sredinama kada jedni pored drugih žive pripadnici različitih nacija, vera, jezika, običaja, kultura. U čemu se ogleda tolerancija? Pa u tome što ja nisam baš sasvim oduševljen time što na spratu pored mene ili u kući do moje ili za susednim radnim mestom radi neko ko je sasvim druge nacije, sasvim druge vere, čak i drugog jezika. Ali pošto živimo u istoj zgradi, u istoj ulici, pošto radimo u istom preduzeću – ili što je danas češći slučaj, zajednički, jedni do drugih stojimo u redovima za socijalnu pomoć ili pred šalterima gde činovnici često na nas gledaju sa visine kad ih pitamo da li imaju neki posao za nas, kako bi mogli da izdržavamo porodicu i pri tome očuvamo makar elementarno ljudsko dostojanstvo. U toj bedi i siromaštvu smo svi jednaki, ali neki čak ni to ne uviđaju.

Ali to je sve što ima da se kaže o toleranciji! Ja sam tolerantan, ali nisam sretan što do mene stanuje pripadnik druge nacije, vere, jezika. Ja ga TOLERIŠEM, što znači, ne napadam ga, ne vređam ga, štaviše, kulturno se javljamo jedan drugom kad se sretnemo, pitamo za zdravlje bračnog druga i dece. Ali se NE VOLIMO! U Subotici je taj tip odnosa između ljudi izražen u još većoj meri zato što po zvaničnim podacima ima oko 15.000 ljudi koji su došli iz ratom zahvaćenih područja i koji su često opterećeni sećanjima na najstrašnije užase koje donose bratoubilački ratovi. Da sada po strani ostavimo problem da među njima ima i onih koji su činili zločine u ime svoje nacije i svoje vere – a do danas ih niko ne ganja, niko ih ne izvodi pred sud iako RATNI ZLOČINI NE ZASTAREVAJU!

S druge strane, pošto je tako ogroman broj ljudi stigao u vrlo kratkom vremenskom razdoblju, oni su uspeli da formiraju svoje posebne krugove, svoja mala nacionalno-versko-kulturološka geta, da očuvaju svoj izvorni jezik i naglasak, da i dalje neguju svoju izvornu kulturu i običaje.

Nije ništa loše u tome što ljudi poštuju, vole, neguju i razvijaju svoj jezik i svoju kulturu. Štaviše, to je sasvim normalno i ljudski i potencijalno može da obogati i sve Druge koji žive oko tebe. Suštinski problem je što su decenijama pa i vekovima u Suboticu dolazili pojedinci ili porodice. U novije vreme su to bili Mađari iz Banata koji su ovde stizali zato što je Subotica imala i osnovne i srednje škole, pa čak i neke više škole i fakultete gde se moglo učiti na maternjem jeziku, ili su to bili pripadnici slovenskih naroda koji su ovde služili vojsku pa se zaljubili ili u grad ili u neku devojku pa se oženili i ostali da ovde žive i tako redom. Šta je ključna razlika između pojedinačnog dolaska u tako mešovitu sredinu kao što je Subotica i dolaska u velikim talasima, „seobama”. Pa u tome što kada dođem kao pojedinac ili kao porodica, ja mnogo brže, lakše i spontanije PRIHVATAM OBIČAJE I KULTURU koja postoji u toj novoj sredini. A kad se dolazi u velikim grupama, onda prave svoja geta, žive u svojim mitovima, i ne samo što ne prihvataju zajedničke običaje i zajedničku kulturu koju neguju stanovnici Subotice – bez obzira kada su i odakle došli i koji im je maternji jezik i veroispovest – nego naprosto ni ne žele da bilo šta imaju sa tim Drugima, i svesno se čuvaju toga da ponešto prihvate od njihovog iskustva stečenog tokom života u jednoj multinacionalnoj, multikulturalnoj i multireligijskoj sredini. Štaviše, umesto da se lagano uklapaju u običaje i kulturu i način ponašanja u novoj sredini, oni pokušavaju da svoj model nature novoj, gradskoj sredini, iako većina njih nije uopšte došla iz gradova.

A da bi se to prevladalo, biće potrebne barem dve generacije: njihova deca koja budu rođena u Subotici, mnogo će se lakše uklopiti u zajedničke običaje i kulturu koja je rezultat viševekovnog prožimanja, nego što to mogu njihovi roditelji.

I tako stižemo do treće vrste odnosa između ljudi, a to je ZAJEDNIČKI ŽIVOT, ŽIVOT JEDNIH S DRUGIMA, PROŽIMANJE OBIČAJA I KULTURA. Ili, kako to kažu sociolozi i politikolozi – to je NE TOLERANCIJA NEGO INTERKULTURALIZAM, prožimanje kultura koje obogaćuje i onoga ko daje i onoga ko prima, a da pri tome niko ništa ne gubi, niko zbog tog davanja ne postaje siromašniji.

Subotica je do sredine 80-tih godina prošlog veka imala upravo to: ZAJEDNIČKI ŽIVOT, INTERKULTURALIZAM. Previše bi prostora zauzelo ako bi sada iznosili argumente, na primer, kad se radi o rečima koje koristimo a potiču iz jezika naših komšija, ili kad bi upoređivali kuhinje koje su poprimile mnogo sličnosti i zajedničkih karakteristika... Biće dovoljno samo da kažemo da su tokom najmanje DVE I PO DECENIJE  U SUBOTICI OD PET BRAKOVA BAREM DVA, A U NEKIM GODINAMA I TRI BILA – NACIONALNO MEŠOVITA!

I danas ima sve više nacionalno mešovitih brakova, i danas ima sve više slučajeva da mladi doseljenici koji su morali da beže od svojih kuća za bračnog druga biraju osobu koja je iz druge nacije i religije, pa i jezika. I toga će biti sve više i više kako mir bude duže trajao i kako budemo sve bliže velikoj zajednici naroda, kakvu predstavlja Evropska unija, u kojoj su granice gotovo izbrisane a prožimanje uzima sve više maha, čak i nasuprot činjenice da je ovo vreme ekonomske krize, nezaposlenosti itd.

Jedini ozbiljni problem pred ponovnim osvajem tog trećeg nivoa odnosa između ljudi različite nacije, vere, jezika, običaja i kulture jeste – što postoje političke stranke koje se zasnivaju govoto isključivo na EKSPLOATACIJI RAZLIČITOSTI. Srećom, postoje i one koje insistiraju na onome ŠTO NAS SPAJA, ŠTO NAM JE ZAJEDNIČKO, pa će vremenom ponovo i u Subotici građani moći da kažu da OPET ŽIVIMO ZAJEDNO, JEDNI S DRUGIMA.

To je proces koji se već odvija, možemo ga videti svakog dana na ulici, ali to nije dovoljno. Da bi istinski ŽIVELI ZAJEDNO, potrebno je da se u Subotici i u svim nacionalno mešovitim sredinama škole na sistematski način uključe u jačanje tog procesa. To, konrektno, znači da se mora smanjiti broj časova iz nekih predmeta (stručnjaci neka odluče iz kojih) kako bi se stvorio prostor da SVA DECA UČE DRUGI JEZIK SREDINE, konkretno mađarski, da sva deca uče najvažnije stvari iz istorije ne samo Srba i Srbije, nego Mađara i Mađarske, da upoznaju mađarske književnike, pesnike, kompozitore, naučnike, revolucionare, takođe i hrvatske i bunjevačke, ali isto tako i jevrejske i nemačke, a možda ne bi bilo loše da se mnogo više sazna o običajima i kulturi nekada izmešane Bosne i Hercegovine, gde je bio idealan sklad između tri naroda. Evo samo jednog primera: muslimani-trgovci ne otvaraju radnje petkom, ali Jevreji i hrišćani rade normalno; u subotu su radnje Jevreja zatvorene, ali muslimani i hrišćani rade punom parom; u nedelju hrišćani imaju svoj praznik ali zato su otvorene prodavnice čiji su vlasnici Muslimani i Jevreji.

Valjda će jednog dana ne samo Subotičani, nego i Sarajlije i svi drugi stanovnici nacionalno-verski-jezički mešovitih naselja uživati u blagodetima zajedničkog života i bogatstvu koje donosi prožimanje kultura i običaja. Kao što je nekad bilo.