Književnost na međunarodnom jeziku - stvarnost ili utopija (1)

Književnost na međunarodnom jeziku - stvarnost ili utopija (1)
Da bismo dali odgovor na ovo pitanje neophodno je da se pozabavimo nakratko pitanjem odnosa jezika i kulture čiji važan segment predstavlja književnost kao umetnički rod
Zlatoje Martinov (Cultura) Postoje brojni pokušaji da se kultura definiše, ali čini se da je antropološka definicija da je kultura zapravo način života najšira i najsveobuhvatnija. Naime kada je homo sapiens artikulisao svoj govor i počeo njime da komunicira sa svojim saplemenicima, da pravi alatke od kamena koje su mu služile za lov na divlje životinje, možemo reći da počinje kultura.

a) Odnos jezika i kulture

Kultura je osećaj pripadnosti jednoj društvenoj zajednici prirodno ili veštački stvorenoj i ogleda se kroz duhovne i materijalne tvorevine. Kultura se predaje kroz naraštaje i nenaslediva je u smislu individualnog znanja i umeća. Naime svaki pojedinac u određenoj kulturi mora učiti i stvarati nove kulturne vrednosti. Kultura u jednoj društvenoj zajednici, dakle, nije nepromenljiva, jednom zauvek data činjenica; ona se uvek iznova stvara, revidira prema životnim i društvenim potrebama jednog naraštaja.
Dakle nema nikakve sumnje da je upravo iz jezika nastala kultura. Ona, pak, sa svoje strane vrši uticaj na dalji razvitak jezika, a ovaj ponovo na kulturu i tako ad continuum. Govoriti o jeziku bez kulture kao i o kulturi bez jezika, čista je besmislica: ako je reč o jeziku on mora imati svoju kulturu, a ako nema kulturu onda nije jezik. Naime, svaki jezik odslikava način života društvene grupe, ali i samo podneblje u kome ona obitava. Što je taj život složeniji i sam jezik je razvijeniji. Tako na primer Eskimi poseduju u svom jeziku više desetaka reči kojima izražavaju nijanse boje snega i leda, dok u jezicima naroda oko ekvatora ta reč je dugo bila nepoznata i danas je izvedena iz drugih jezika, kao posledica dodira sa kulturama iz umerenog i severnog zemljinog pojasa. Dakle, jezik koji je primarno generisao kulturu razvija se uporedo sa razvojem same kulture. Ta uzajamnost i interakcija jezika i kulture je nesumnjiva. Zato su i društvene grupe kao i pojedinci u njima, bez jezika i kulture nezamislivi.
Ima li esperanto svoju kulturu?
Tokom više od sto dvadeset godina postojanja esperanto kao jezik je nesumnjivo generisao sopstvenu kulturu. Nosioci te kulture su oni koji govore esperanto i koji formiraju vrlo široku zajednicu u preko stotinu i dvadeset država sveta. Esperantisti celoga sveta tu svoju kulturnu i jezičku zajednicu nazivaju Esperantujo. U okviru nje, oni aktivno komuniciraju na različitim susretima, međunarodnim konferencijama i raznim drugim skupovima, ali i preko profesionalnih, stručnih kontakata naučnika, putem radija i televizije koji na esperantu emituju program (takve su na primer radio stanice u Brazilu, Poljskoj, Kubi, Vatikanu), preko raznih novina i časopisa i naročito u poslednje vreme, preko interneta. Nezaobilazni deo esperantske kulture su pozorište, film, muzika (postoji množina muzičkih cd-a na esperantu) i naravno sopstvena, originalna, ali i prevodna književnost. I kao u svakoj autohtonoj kulturi, tako i u esperantskoj postoje brojne duhovne tvorevine koje svojim pojmovima aludiraju isključivo na zajednički život te zajednice. Kako se kultura izražava jezikom i odslikava u jeziku, u esperantu ćemo nailaziti na pojmove koji su karakteristični samo za esperantsku kulturu, ali i na druge jezike teško prevodive jezičke obrte koji su rezultat esperantske kulture koja deluje na jezik.
Očigledno je da svaki jezik, pa naravno i esperanto, tek kroz upotrebu u svakodnevnom, realnom životu, stiče ono što predstavlja kulturnu tradiciju jezičke zajednice. Jezik nije samo lingvistička već pre svega društvena pojava višestruko vezana za život određene društvene zajednice.
Dakle videli smo da esperantska kultura realno postoji. Ona nije virtuelna, već stvarna. Ali šta je sa književnošću?

b) Književnost kao važan segment kulture

Književnost je važan segment kulture i zbog specifičnosti svog umetničkog sredstva – a to je reč – ima isti odnos prema jeziku kao i kultura. Nema jezika bez književnosti, baš kao što nema ni književnosti bez jezika.
I zaista, književnost na međunarodnom jeziku esperantu je već od svojih početaka jasno nagovestila proces stvaranja autentičnog literarnog bogatstva na osnovu sopstvenih izražajnih sredstava ali i na osnovu korišćenja iskustava nacionalnih literatura, preko prevodilačke delatnosti. U tom smislu književnost na esperantu sledi razvojni put nacionalnih književnosti. Utoliko pre, što su kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka, kada su esperanto i njegova literatura nastali, zapravo period izuzetno snažnog međusobnog prožimanja nacionalnih kultura, stranih uticaja, novatorstva, odricanja ali i veličanja sopstvene tradicije. Dakako, i burna politička istorija epohe uticala je sa svoje strane na umetničko i književno stvaranje esperantista. Kada se tome doda činjenica da je međunarodni jezik esperanto po prirodi stvari idealno područje ukrštanja najrazličitijih kulturnih uticaja, usled kulturnih različitosti njegovih govornih predstavnika, postaje jasnija njegova izuzetna receptivnost za nasleđe koje su čovečanstvu darovali mnogi narodi i tradicije. Imajući u vidu ogromnu raznovrsnost takvih uticaja jasno je kakve je prednosti imala i ima književnost na međunarodnom jeziku, takoreći odmah na svom nastanku, za razliku od mukotrpnih početaka svake od nacionalnih književnosti. Mogućnost preuzimanja vrhunskih dostignuća iz nacionalnih književnosti uz istovremeno autohtona sredstva koja teže univerzalnom poimanju sveta, davali su i daju književnosti na esperantu poseban karakter u odnosu na ostale literature. Ta osobenost se naročito ogleda na planu prevodne književnosti čija je disperzivna mreža u odnosu na velike svetske literature mnogo šira u odnosu na tzv. male nacionalne književnosti. Naime, dok velike svetske literature prednost prilikom prevođenja daju velikim narodima i njihovim književnostima, esperantski čitalac će neretko uživati u vrednostima malih nacionalnih književnosti kao npr. vijetnamske, litvanske, islandske, itd… To je značajan specifikum jezika esperanta i njegove prevodne književnosti kao mosta među narodima i kulturama. To je taj svetski karakter esperantske literature ili ono što se zove Weltliteratur.
Termin Weltliteratur (svetska književnost) upotrebio je prvi put Johan Volfgang Gete i to u vezi sa nekim kineskim romanom . Ekerman, Geteov sekretar i biograf, zabeležio je u svom dnevniku pod datumom 31. januar 1827. godine, da je tim povodom upitao Getea: „Kineski roman? Takvo delo vam svakako mora zvučati strano?”, na šta mu je Gete navodno odgovorio: „Ne onoliko koliko bi se moglo pomisliti. Kinezi rade, misle i osećaju gotovo isto što i mi, i sve više uviđam da je književnost opšte dobro čovečanstva i da se ona svuda i svim ljudima javlja na svoj način. Nacionalna književnost sada više ne znači mnogo, došlo je vreme svetske književnosti (Weltliteratur) i svako treba da doprinese da se ona što više razvije”.
Ali bez stranih uticaja nijedna književnost ne bi mogla da opstane, pa tako ni esperantska. Sa evropskim, a poslednjih pola veka i američkim avangardnim pravcima, u književnost na međunarodnom jeziku su ušle i nove ideje. One su uslovile i drugačiji tretman književnih tema i ubrzale uvođenje formalnih i stilskih inovacija, drugim rečima, izvršile su značajan preobražaj tradicionalnog načina književnog izražavanja karakterističnog za doba tzv. slovenske škole čiji su glavni predstavnici Zamenhof, Grabovski, Devjatnin, Kofman, Vašnjevski i drugi esperantski klasici. To je naročito postalo vidljivo i došlo do punog izražaja u periodu između dva svetska rata kada u esperantskoj književnosti sasvim dominira budimpeštanska škola otelovljena u u dvojici bardova esperantske literature: Juliju Bagiju i Kalmanu Kaločaju. Oni uveliko napuštaju ideju stroge i formalne jezičke logike kojom se prvobitni esperantisti toliko ponose, odbacuju rigidnost poetske forme i stila (naročito Kaločaj u svom delu Lingvo, stilo, formo, čime menjaju sam pristup načinu valorizovanja književnih vrednosti. To je bio proces jasno vidljiv za ozbiljne analitičare i sasvim u skladu sa modernizovanim društvenim obrascima koji su zahtevali drugačiji književni iskaz i promenu kritičkog metoda. Sve se, naime, promenilo nakon Prvog svetskog rata.
(Kraj prvog dela; drugi će biti postavljen 18. avgusta; oprema uredništva Diurnariusa)