30.08.2014.

Književnost na međunarodnom jeziku - stvarnost ili utopija (2)

Književnost na međunarodnom jeziku - stvarnost ili utopija (2)
Ali bez stranih uticaja nijedna književnost ne bi mogla da opstane pa tako ni esperantska. Sa evropskim a poslednjih pola veka i američkim avangardnim pravcima, u književnost na međunarodnom jeziku su ušle i nove ideje.
Zlatoje Martinov (Cultura) One su uslovile i drugačiji tretman književnih tema i ubrzale uvođenje formalnih i stilskih inovacija, drugim rečima, izvršile su značajan preobražaj tradicionalnog načina književnog izražavanja karakterističnog za doba tzv. Slovenske škole, čiji su glavni predstavnici Zamenhof, Grabovski, Devjatnin, Kofman, Vašnjevski i drugi esperantski klasici. To je naročito postalo vidljivo i došlo do punog izražaja u periodu između dva svetska rata, kada u esperantskoj književnosti sasvim dominira budimpeštanska škola otelovljena u u dvojici bardova esperantske literature: Juliju Bagiju i Kalmanu Kaločaju. Oni uveliko napuštaju ideju stroge i formalne jezičke logike kojom se prvobitni esperantisti toliko ponose, odbacuju rigidnost poetske forme i stila (naročito Kaločaj u svom delu Lingvo, stilo, formo) čime menjaju sam pristup načinu valorizovanja književnih vrednosti. To je bio proces jasno vidljiv za ozbiljne analitičare i sasvim u skladu sa modernizovanim društvenim obrascima koji su zahtevali drugačiji književni iskaz i promenu kritičkog metoda. Sve se, naime, promenilo nakon Prvog svetskog rata. Posle ogromnih ratnih strahota i velike epidemije španjole, širio se opšti optimizam čije ishodište nalazimo u tzv. „ludim dvadesetim“ godinama. Svet se menja, modernizuje, vlada neviđeni polet, žene se emancipuju i izlaze iz senke muškaraca jer su tokom rata zamenjivale odsutne muškarce u mnogim društvenim poslovima. Počinje ekonomski uspon, a sa njim istovremeno se stvaraju klice buduće krize. Krajem dvadesetih godina ona će kulminirati, radničko i sindikalno pitanje će postati goruća tema u celom svetu, ubrzo će se javiti i nacizam u Nemačkoj itd. Sve se dakle menja. Menja se, naravno i književna publika, tačnije njen senzibilitet, postala je mnogo zahtevnija, pa je i sama recepcija književnih vrednosti postala selektivnija nego ranije. Više nije bilo dovoljno napisati i objaviti pesmu, priču ili roman, kao u Zamenhofovo vreme, samo da bi se dokazala mogućnost književnog stvaranja na esperantu. Književnost na esperantu imala je sada zadatak da odgovori na nove društvene izazove. Više se nije mogla oslanjati na ideološku osnovu samog esperantizma, niti na pozitivističku pouzdanost, pa tako računati na naklonost publike. Ona je zahvaljujući najviše upravo budimpeštanskoj školi postala prefinjenija, sa novim vidovima poetike i drugačijom estetikom. Sve više je gubila atribute artificijelnog i arbitrarnog; stekla je neophodnu širinu i slobodu delovanja, demokratizovala se od zamenhofovskih ideoloških nanosa i postal nezaobilazni deo umetničke stvarnosti u svetskoj esperantskoj zajednici.
Tematske i formalne promene najuočljivije su, dakle, u periodu književne dominacije budimpeštanske škole. Razvojni tok poezije i proze, uključujući pripovetke s jedne i roman s druge strane, još je intenzivniji. To možemo zahvaliti ne samo samosvojnosti esperantskih autora, njihovoj književnoj zrelosti, već pre svega značajnim promenama u socijalnoj i kulturnoj strukturi evropskog društva posle Prvog svetskog rata. (Ameriku ostavljamo po strani s obzirom na mnogo jači evropski uticaj na esperantsku književnost u to vreme).
Naime, revolucionarni pokreti i ideje povezani sa eksplozijama socijalnog bunta u Rusiji, Nemačkoj, Mađarskoj i drugde, razvoj radničkog pokreta i njegova širina u evropskim razmerama, uslovili su prestanak glorifikacije i idealizacije esperantskog pokreta u smislu tradicije Prvog perioda (1887-1918). Razvija se socijalna književnost čiji je najupečatljiviji predstavnik Imre Baranjai (EMBA). To ne znači da ona preovlađuje, ali tridesetih godina XX veka hvata dublje korene. Uporedo počinje književno istraživanje unutrašnjih strana čovekove ličnosti, poniranje u njegovu dušu i intimu pa je već ta činjenica zahtevala i neku vrstu psihologije i samoposmatranja. Na taj način književnost na esperantu postaje bogatija za evoluciju psihološkog plana, dotad nedovoljno razvijenog i prilično zanemarenog. Analiza mikrosvetova, dakle individue, ukinula je hronološko, faktografsko i logičko opisivanje događaja.
No, ovo o čemu govorimo samo su zameci, ozbiljniji trendovi će se javiti u krilu Trećeg perioda i od strane škotske škole (Old, Dinvudi, Roseti i Frensis) nakon završetka Drugog svetskog rata.
Roman sve više ustupa mesto pripoveci i kraćoj priči, drama je još uvek zanimiljiv žanr kojem esperantski pisci posvećuju značajnu pažnju. Poezija, definitivno utemeljena sjajnom versifikacionom tehnikom Kaločaja, maestralnom misaonošću, univerzalističkim refleksijama, sugestivnom izražajnošću i umećem selekcije leksike Viljema Olda, svakako najznačajnijeg esperantskog pesnika današnjice, nastavlja da živi i razvija se po sopstvenim zakonima; menja se naravno pod uticajima nacionalnih literatura ali i autohtonih težnji samih esperantskih pesnika*.
Poezija na međunarodnom jeziku je rod koji najviše zadovoljava estetske postulate i generiše stilsku originalnost. Uostalom književnost na esperantu i nastaje istovremeno sa samim jezikom: naime, Zamenhof u tzv. Prvoj knjizi u kojoj predstavlja novi međunarodni jezik, obajvljuje i dve svoje originalne pesme (Moja misao i O, moje srce). One nisu posedovale neku visoku književnu, već više sentimentalnu vrednost za pionire esperanta u prvim godinama okupljanja oko jezika i nastajućeg Pokreta esperantista. Ipak, u istoriji esperantske književnosti one će ostati kao dva nesumnjiva dragulja jer su prvi put u istoriji ljudskog roda
pokazale da se na planskom jeziku može književno stvarati, što je pobijalo dotadašnje skepticističke teze o njegovoj a priori artificijelnosti. Zamenhofov prevod Šekspirovog Hamleta na esperanto, trebalo je da pokaže da je na ovaj jezik moguće prevoditi i dela neprolazne vrednosti.
Period budimpeštanske škole, koji se poklapa sa Drugim periodom (1918-1945), polira esperantsku poeziju, dovodi je na viši estetički nivo, i ona prvi put po lepoti stiha i rafiniranosti stila (Kaločajeva zasluga) u značajnoj meri nalikuje poezijama nacionalnih književnosti.
Treći period (posle 1945) u kojem deluju tzv. Četvorica iz škotske škole nastale posle završetka Drugog svetskog rata daje novi impuls razvoju poetskog jezika. Stil, forma, vers, sve je to već iza njih i na tim temeljima – na temeljima budimpeštanskog pravca – niče taj novi jezik. Glavni predstavnici škotske škole, Old, Dinvudi, Roseti i Frensis su se veoma razlikovali po svom intelektualnom i pesničkom temperamentu, te razlike su naravno odmah uočene, ali ono što je bilo zajedničko u njihovoj pojavi jeste sklonost ka istraživanju dubina ljudske duše i sklonost ka filozofskim refleksijama. Tako je Oldova Infana raso postala sinonim pesničke zapitanosti o poreklu sveta. Četvorica su kao škola, kao pravac, dali ogroman doprinos razvoju celokupne esperantske literature. Sledeći takve tendencije, u Trećem periodu jak uticaj na razvoj esperantske književnosti su vršili i Engleskinja Merdžori Bolton, Šveđanin Stelan Engholm, Panamac Georgo Maura, Japanci Mijamoto Masao i Kendži Osaku, Islanđanin Baldur Ragnarson, uz Viljema Olda svakako najveći esperantski pesnik.
Poslednjih nekoliko decenija, pak, mogli bi da označe novo razdoblje u nekakvoj budućoj periodizaciji esperantske književnosti. Naime, uz izvesno kašnjenje u odnosu na evropske nacionalne književnosti, američki uticaji postaju izrazitiji. Evropa prestaje da bude merilo književnog razvoja. To naročito dolazi do iozražaja krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka, kada postmoderna koja osvaja Evropu malo po malo prodire i u originalnu esperantsku književnost. Mnogi esperantski autori rado prihvataju to traganje za novim književnim iskazom oponašanjem dela iz anglo-američke književnosti.
Postmoderna je i inače ozbiljno poljuljala dotad neprikosnovene književne matrice, što je i kod esperantskih književnih tradicionalista, kao uostalom i svuda kada je o tradicionalistima reč, izazvalo zgražavanje, napade, polemike, dispute. Ali diskusije i polemike, ako su konstruktivne, mogu da doprinesu obogaćivanju teorijske problematizacije esperantske književnosti. Tu pre svega mislim na književnu kritiku koja je uz književnu istoriju sastavni deo književnosti. Inače, književna kritika je najslabija karika u lancu žanrova esperantske književnosti i moraće u ovom, dvadeset prvom veku, da dostigne nivo ostalih njenih žanrova. Sukobi koje sam malo pre pomenuo dobar su znak pozitivnog previranja među književnim stvaraocima i to uliva nadu u izoštreniji kurs esperantske književne kritike, jer ona daje nov impuls književnom stvaranju.
Pravo umeće savremenih esperantskih pisaca (Endre Tot, Đorđo Silfer, Rejna de Jong, Ištvan Nemere, Georgo Kamačo, Trevor Stil i mnogi drugi) iskazalo se u nekim elementima zakasnele postmoderne: razbijanje fabule, kreiranje metapriče kada je o prozi reč, itd.