Magija (međunarodnog) jezika

Magija (međunarodnog) jezika
Valjda je u prirodi ljudskog poimanja svoje okoline, sveta uopšte, da ono o čemu ne zna ništa, ili su mu saznanja vrlo štura, svrstava u oblast nepostojećeg. Nečeg čega nema, jer ja o tome ne znam ništa.
Đ. Dragojlović (Cultura/Cultura) Tu nekako dolazi i esperanto, međunarodni jezik kojim u svetu govore milioni ljudi, održavaju se kongresi i brojni drugi skupovi, objavljuju knjige, časopisi... Prijatelji me ipak često pitaju postoji li još uopšte? Pa naravno da postoji. Pokreti za esperanto u nekim zemljama, uključujući i ovu moju, trenutno prolaze kroz teške periode, problema (kao i uvek) ima i na globalnom nivou, ali u celini gledano, na svetskoj se razini veoma dobro drži. Valjda je i to deo nedokučivih tajni magije jezika.
Posebna je priča književnost na esperantu, o kojoj ni mnogi esperantisti ne bi mogli reći više od nekoliko ritualnih reči, ali nemojmo biti prestrogi: koliki je procenat onih koji mogu nešto suvislo izgovoriti o književnosti koja se rađa na njihovom maternjem/prvom jeziku?
Esperanto je međunarodni – neki preferiraju izraz „transnacionalni” – jezik koji je lansirao dr L. L. Zamenhof 1887. godine, jezik koji se kasnije razvio u sredstvo komunikacije širom                                                                          sveta. Ključne činjenice u uspehu esperanta u transformaciji u govorni i književni jezik bili su nesumnjivo i sam Zamenhof i njegovo razumevanje odnosa između „prirodnog” i „veštačkog”. „Veštački, umjetni” znači stvoren umetničkim radom, ili kao ljudska tvorevina, kao što je književnost – i to je doslovno značenje esperantske reči artefarita, zapisano je u uvodniku knjige o kojoj ćemo govoriti u nastavku ovog teksta .
Istaknuti islandski književnik Thorbergur Thordarson (Þórbergur Þórðarson) je 1933. godine u svom opsežnom radu Međunarodni jezik i galimatijas (Alþjóðamál og málleysur)
pokazao kako se nacionalni jezici stalno obogaćuju veštačkim sredstvima.
Razvoj „prirodnih” modernih jezika sve više karakterišu svesno stvoreni elementi. Posledično, njihov „prirodni”, ili „ne-veštački” karakter je zabluda koja je odavno zastarela. Zaista, iako su svi jezici poboljšani ljudskim, veštačkim sredstvima, nekoliko nacionalnih jezika mogu se navesti kao primeri posebno obnovljenih svesnim planiranjem, recimo hebrejski, mađarski ili estonski, navedeno je u pomenutom uvodniku.
S obzirom na njegovo poreklo, čak i ako bismo prihvatili pojam esperanta kao „veštačkog” jezika, nipošto ne možemo primeniti taj pridev na njegovu književnu produkciju. Koncept „veštački jezik” nema smisla ni u nauci, niti u umetnosti. Lingvistika preferira pojam planski jezik.
Postoji dakle knjiga o kojoj ni mnogi esperantisti ne znaju ništa, valjda i zbog činjenice da je objavljena na engleskom jeziku: Concise Encyclopedia of the Original Literature of Esperanto                                         (Kratka enciklopedija izvorne književnosti esperanta). Objavljena je nedavno, 2008. godine, što će reći da je vrlo aktuelna. To je knjiga, pogađate, o kojoj ćemo govoriti u nastavku.
Ova knjiga svakako nije, kako i sam autor ističe u njenom uvodu, potpuni popis svih književnih dela na esperantu – to je, uostalom, odavno shvaćeno kao gotovo nemoguć zadatak: pre dvadeset i više godina procenjivalo se da je na esperantu objavljeno oko 30.000 knjiga, među kojima je veoma velik deo pripadao književnosti. U međuvremenu je taj broj značajno povećan, ali koliko mi je poznato, odustalo se od procenjivanja broja knjiga na esperantu. Enciklopedija koju smo pomenuli pokušava predstaviti važnija izvorna dela esperantske književnosti, njihove autore i njihovo poreklo, izvore.
Autor knjige je Geoffrey Sutton, stručnjak za ugro-finske i nordijske jezike, koji je u njenom pripremanju imao pomoć stotinak saradnika iz gotovo četrdeset zemalja. Tačnije, trideset i pet, prema listi saradnika objavljenoj na početku knjige, na kojoj su i dve naše sugrađanke, subotičke esperantistkinje: Tereza Kapista i Elizabeta Sekelj. Imena im navodimo kako su pomenuta na listi saradnika, na kojoj je, ko zna kako i zašto, za njih obe navedeno da su iz – Hrvatske! Koliko znam, tamo nikada nisu živele, a u vreme pripremanja knjige Tereza je živela u Beogradu (u međuvremenu preminula), a Eržebet u Segedinu, dakle u Mađarskoj. Neka to budu jedine greške u ovoj obimnoj knjizi, štampanoj u formatu C5, koja ima 728 numerisanih strana i deset uvodnih stranica sa posebnom numeracijom.
Obim podataka publikovanih u knjizi omogućava različite analize, a mi smo izabrali da pogledamo ko se od esperantista iz naše zemlje pominje u njoj.
Naših je na toj listi ukupno troje: Stevan Živanović (1900-1938), Vesna Skaljer-Race (1911-2000), te Tibor Sekelj (1912-1988). Malo? Procenite sami. U knjizi su objavljeni podaci o biografijama i delima 269 esperantista, počev od Zamenhofa pa do pred kraj prvog desetleća dvadeset i prvog veka. To troje čine nešto više od jednog postotka, što svakako nije mnogo, ali ako se prisetimo u kom procentu Srbija učestvuje u stanovništvu sveta, uopšte nije malo. Intelektualna, dakle i književna dostignuća, svakako se ne mere ovim pokazateljima, navodimo ih samo ilustrativno.
Kolika je pažnja posvećena ovim našim književnicima koji su stvarali na esperantu? Broj strana ili redova svakako nije sasvim pouzdano merilo, ali nam ipak omogućava izvestan stepen poređenja. Tekstovi o pomenutih 269 književnika popunili su ukupno 495 strana knjige, odnosno, svaki od njih dobio je u proseku 1,84 stranice. Odnosno, 88 redova, pošto je na stranicama odštampano po 48 redova. Kako je Živanović predstavljen tekstom od 23 reda, možemo zaključiti da je dobio pola strane, odnosno, za nijansu više od četvrtine teksta prosečne dužine. Malo, ili mnogo? Opet je to pitanje procene... Skaljer-Race je predstavjena tekstom dužine 52 reda, neznatno dakle dužim od jedne stranice u knjizi, čiji je obim dostigao tri petine proseka. Sekelj je dobio najviše prostora, 137 redova, bezmalo pune tri stranice, pa je tako tekst posvećen njemu za nekih 56 posto premašio prosečan obim tekstova u knjizi. Osim toga, u dva posebna dodatka knjige, Opštoj bibliografiji, uključujući izvore, odnosno                                                            Citatima prevoda iz originalne esperantske literature, Sekelj je predstavljen teksotvima dužine jedne petine stranice, odnosno devet desetina strane.
Malo li je, dakle? Teško je, naravno, prosuditi. Ilustracije radi navodimo podatak da je Sekelj, prema podacima iz Indeksa, u tekstu posvećenom njemu i u drugim tekstovima u knjizi pomenut na ukupno četrnaest stranica. Mereći ovim pokazateljem, više prostora od njega dobila su 62 esperantska književnika. Na više se stranica od Sekelja u knjizi pominju, navodimo to kurioziteta radi, još pet osoba, uglavnom neesperantista, svetski poznatih književnika.
Tibora Sekelja nećemo ovog puta posebno predstavljati, ali verovatno nema mnogo čitalaca koji znaju za Stevana Živanovića i Vesnu Skaljer-Race.
Živanović je rođen u Novoj Gradiški, a u Beogradu je živeo od 1929. godine. Bio je veoma aktivan u esperantskom pokretu, mnogo je objavljivao u novinama i časopisima. Možda njegovo najznačajnije delo, Sonorilo de Bled (Bledsko zvono), objavljeno je nakon njegove smrti, tek 1959. godine. Pre dve godine, 2017, Esperantsko društvo iz Maribora objavilo je ovu knjigu, ovog puta paralelno sa tekstom na slovenačkom jeziku (Blejski zvon), u prevodu Milana Janoviča.
Vesna Skaljer-Race se u istoriju esperantske književnosti upisala kao najčešće nagrađivan književnik na Umetničkim konkursima (Belartaj konkursoj) Svetskog saveza za esperanto (Universala Esperanto-Asocio). Sa petnaest nagrada za svoja književna dela ona je treći najčešće nagrađivani autor. Za jedinu ploču koja je svojevremeno kod nas izdata na esperantu, Diego Varagiĉ kantas en Esperanto (Diego Varagić peva na esperantu), objavljenu povodom Petog festivala esperantista u Beloj Palanci 1965. godine, ona je prevela na esperanto četiri pesme.
Pomenimo na kraju da u Indexu ovog enciklopedijskog izdanja o esperantskoj književnosti nailazimo na seriju imena ljudi, mesta, časopisa iz naše zemlje koji na prvi pogled nemaju neposrednu vezu sa međunarodnim jezikom. Ili, barem ne svi. Tu su recimo Društvo Abrašević, Ivo Andrić, Miroslav Andrić, Marko Demetrović, Finta Csaba, Danilo Kiš, Paul de Lengyel, B. Miličević, Rukovet, Gvozden Sredić, Margaretha (Greta) Stol, Nedeljka Subotić, Subotica, La Suda Stelo, Aleksa Šantić, Diego Varagić... Rukovet je, naravno, subotički časopis, Finta Csaba (Csaba Finta) je autor nekoliko književnih dela, dok je Paul de Lengyel (Lengyel Pál) prvi Subotičanin za kog znamo da je govorio esperanto.