Negotinska loza u Mađarskoj (1)

Negotinska loza u Mađarskoj (1)
Izveštaj Đule Mikloša (Miklós Gyula), državnog poverenika Ugarske za vinarstvo, sa službenog putovanja po Srbiji, 1884-te godine
Nakon što se u Ugarskoj u okolini Pančeva 1875. godine pojavila filoksera, vlada Mađarske i ministarstvo poljoprivrede preduzele su rigorozne mere za njeno suzbijanje, ali se ona uprkos tome brzo proširila i uništila vinograde na vezanom zemljištu. Peskovita zemljišta, kojima Ugarska obiluje, dotada su uglavnom korišćena kao pašnjaci, ali su zbog svog imuniteta prema filokseri postala pravi raj za vinogradare. Usled povećane tražnje cena peskovitog zemljišta je značajno porasla, ali pošto su peskovita zemljišta veoma heterogena, kako po kvalitetu, tako i po sadržaju kvarca, nije bilo iskustva sa intenzivnim gajenjem vinove loze na takvom zemljištu. Da bi se razradila savremena tehnologija gajenja vinove loze na peskovima,1883. godine Đula Mikloš, poverenik za vinarstvo vlade Ugarske, u saradnji sa lokalnim vlastima u okolini Kečkemeta podiže prvo ogledno državno imanje za vinogradarstvo, na površini od 200 katastarskih jutara. U sklopu imanja se nalazio i kolekcioni zasad sa preko 400 sorti.
Još se ranije pokazalo da pojedine sorte za crna vina koje su u masovnoj proizvodnji, posebno kadarka, ne zadovoljavaju izvozni kvalitet iz prostog razloga što daju vina slabije, svetlije, boje. Da bi se poradilo na tome, odnosno odabrale sorte koje daju vina tamne boje, 1883. godine je uveženo iz Srbije, tačnije iz okoline Negotina, 80.000 komada plemenite loze dve sorte. Ove sorte su se lepo razvijale na oglednom imanju. Tokom vegetacije među stručnjacima koji su pomno pratili njihov razvoj postavilo se pitanje oko naziva ovih sorti, pošto su pojedini stručnjaci tvrdili da se u stvari ove dve sorte već gaje u Ugarskoj. Samo po sebi nametnulo se pitanje, kako to da – ako se ove dve sorte već nalaze u proizvodnji – njihova vina ne daju željenu tamnu boju. Da li je tome uzrok drugačiji način berbe, posebna negi vina ili se radi o specifičnim edafskim uslovima?
Radi donošenja konačne odluke po ovom pitanju, državni poverenik za vinarstvo, Đula Mikloš, donosi odluku da u pratnji kolege Janoša Venia (Wény János), stručnjaka za filokseru, otputuju u Srbiju, tačnije u Negotin. Naravno, putovanje ima službeni karakter, zahtev je prosleđen nadležnim vlastima u Srbiji. Uzgred, samo da podsetimo da je 1883. godine Srbija stupila u savez sa Austro-Ugarskom, po pitanju odbrane od filoksere.
Nakon povratka sa ovog putovanja Đula Mikloš izveštava svog petpostavljenog, ministra za poljoprivredu grofa Pavla Šerenjija (gróf Serényi Pál), o putovanju, sledećim pismom٭:
                                             „Blagorodni Gospodine Ministre, Grofe
                                                            Milostivi Gospodine!
Poznato je da naše sorte grožđa za crna vina samo u slučaju izuzetno povoljnih vremenskih prilika dostižu onu, od strane potrošača i trgovaca željenu i traženu tamnu boju, dok naprotiv crna vina gajena u Srbiji, u Negotinu i okolini, ističu se svojom tamnom, skoro crnom bojom, zbog koje su tražena naročito od strane francuskih vinarskih trgovaca, koji redovno zakupljuju ceo rod i grožđe koriste za popravku boje svojih crnih vina.
Kao posledica mera Vaše Visosti koje ste preduzeli u cilju podizanja nivoa našeg vinogradarstva i vinarstva pokazalo se naročito plemenitim kada ste u proleće tekuće godine, za potrebe oglednog imanja u Kečkemetu, radi ispitivanja dozvolili uvoz 80.000 komada plemenite loze sorti Cedireska i Sačinak, koja su poznata po tome da daju vina veoma tamne boje.
Tokom redovnog pregleda uveženog sadnog materijala u rasadniku, radi kontrole sortne čistoće, dalo se primetiti da je kod nekih primeraka oblik lista različit i da pokazuje veliku sličnost sa domaćim sortoma, u prvom redu sa kadarkom. Radi otklanjanja svake sumnje i utvrdjivanja stvarnog stanja ukazala se potreba da se ova pretpostavka proveri na terenu, odnosno da se posete negotinski vinogradi, o čemu sam vas izvestio u izveštaju pod brojem 2650, od ove godine, te da sam 29-og prošlog meseca krenuo na put u Srbiju uz pratnju Janoša Venia, oblasnog inspektora za filokseru.
Od Buzijaša do Radujevaca smo putovali parobrodom. Samo putovanje je trajalo 30 časova, a od parobrodske stanice Radujevac do Negotina, koje je odatle udaljeno 35 kilometara, putovali smo kočijama.
Grad Negotin je središte okruga i leži na južnoj strani Srbije. Ima oko 8.000 stanovnika i isključivo je trgovačka varoš koju od Bugarske deli reka Timok. Glavne ulice grada su prepune radnji, tako da je dućan do dućana. Stambene zgrade trgovaca su odvojene od dućana i nalaze su u ostalim delovima grada.
Negotin je nadalje sedište pravoslavne biskupije, ureda takozvanog Naščalnig-a(1) i okružnog kapetanstva.
Vredna je pomena još i ovdašnja gimnazija, državni poštanski i telegrafski ured, koji saobraćaj sa Ugarskom posreduje preko grada Dekia, tako da je omogućen telegrafski saobraćaj sa čitavom Evropom.
Na čelu administrativnih centara se nalazi takozvani Naschalnig(2) koji je u rangu naših glavnih župana, zatim sledi kapetan okruga čija je pozicija jednaka našem sreskom načelniku, dok funkciju gradonačelnika vrši takozvani Klavni-Kmet(3).
Naschalnig, kao i kapetan okruga i gradonačelnik ujedno vrše i sudsku vlast. Najveći deo trgovačke robe je poreklom iz Austrije, jedino se gvozdena roba uvozi iz Oršove, odakle se ona nabavlja po najpovoljnijim cenama, tako da bi zbog veoma žive trgovačke aktivnosti bilo od koristi stavljanje u promet naših proizvoda, pošto je po tamošnjim propisima zabranjena bilo kakva trgovačka aktivnost van grada, u krugu od 7 kilometera. Utisak koji stranac stiče o lokalnom stanovništvu daje zaključak o izvesnom blagostanju čiji se izvor verovatno može tražiti u razvijenoj i unosnoj trgovini, ali je prohtev stanovnika na srazmerno dosta niskom nivou.”
                                                                                       (Kraj prvog dela)
*Pismo se nalazi u Državnom Arhivu Mađarske (MOL K 168-1884-5-15377). Preveo sam ga iz teksta Soós László: Miklós Gyula borászati kormánybiztos jelentése 1884-es szerbiai útjáról, objavljenog u časopisu Bács-Kiskun megye múltjából. Évkönyv 22. Kecskemét, 2007. 167-178.
Prevod i obrada: Karlo Slavić (Szlávics Károly)
Napomene:
(1) U objavljenom tekstu izveštaja je u fusnosti navedeno da je ispravan oblik: Načalmik
(2) Ibid.
(3) U objavljenom tekstu izveštaja je u fusnosti navedeno da je ispravan oblik: Glavni-Kmet
Miklós Gyula emlékműve
Egykori mintaszőlészete közelében, elhagyott, eldugott helyen található Miklós Gyula emlékműve. Kecskemétről Hetényegyháza felé haladva, a Miklóstelepi úton (igen, az út róla kapta elnevezését) balra fordulva át kell menni az M5-ös autópályát keresztező felüljárón, azután a jobbról feltűnő diszes székelykapunál a dűlőúton kétszer is balra fordulva, a ligetes kis erdőben a burgying (bozótos, gazos rész) mellett találunk rá.
Miklósvári Miklós Gyula (1832, Finke –1894, Kecskemét) 1879-től borászati kormánybiztos, a filoxéra elleni küzdelem egyik képviselője. 1883-ban kapta meg a kormány Kecskemét tanácsától a szarkási-úrihegyi homokdombokat mintaszőlészet létesítésére. Az így kialakult telepet Miklóstelepnek nevezik (igen, a telepet is róla nevezték el, amikor megalakította a szőlészeti mintatelepet). Az egykori fatornyos épületben, amely az erdélyi kúriákat idézi, ma Borászati Múzeum működik.
Az emlékmű az út másik oldalán, elhanyagolt, lepusztult épületek mellett, egy alig gondozott ligetes kiserdőben található. A három méter magas terméskőépítményen egy köralakú szőlőindákkal és fürtökkel keretezett carrarai márványból faragott dombormű látható, közepesen sérült állapotban. Az emlékművet Stróbl Alajos tervei alapján Abt Sándor készítette. Az alatta lévő felirat így hangzik:
                                                   MIKLÓSVÁRI MIKLÓS GYULA
                                                   Kir. tanácsos, a vaskoronarend lovagja.
                                                   Országos borászati kormánybiztos
                                                   a hazai szőlőnemesítés lelkes előmozdítójának
                                                   őszinte hála és tisztelet érzelmeivel emelték
                                                   munkatársai és barátai. 1895.
Spomenik Đuli Miklošu
Spomenik Đuli Miklošu nalazi se u blizini nekadašnjeg oglednog vinograda koji je osnovao, na skrivenom, zapuštenom mestu. Ako se putem Miklóstelep (naziv je, treba li reći, dobio po njemu) iz Kečkemeta krećete ka mestu Hetényegyháza, valja skrenuti levo i nadvožnjakom preći na drugu stranu puta E5, a potom kod ukrašene sekeljske kapije koja se pojavljuje sa desne strane poljskim putem dva puta skrenuti ulevo i pored šiblja u šumarku stižete do spomenika.
Đula Mikloš od Miklošvara (Finke, 1832. – Kečkemet, 1894), od 1879. godine bio je vladin poverenik za vinarstvo, jedan od predvodnika borbe protiv filoksere. Mađarska vlada je 1883. godine od gradskog veća Kečkemeta dobila pešćana brda za formiranje oglednih vinograda. Naselje koje je nastalo nakon uspostavljanja oglednih vinograda nazvano je Miklošovim naseljem (naravno, prema Đuli Miklošu). U nekadašnjoj zgradi sa drvenim tornjem, podignutoj po ugledu na erdeljske dvorce, danas se nalazi muzej vinarstva.
Spomenik se nalazi na drugoj strani puta, pored zapuštenih, propalih zgrada, u retko održavanom šumskom lugu. Na tri metra visokom spomeniku od lomljenog kamena nalazi se relješ od mermera iz Karare, obrubljen lozama i grozdovima grožđa, donekle oštećen. Spomenik je na osnovu planova Alajoša Štrebla izradio Šandor Abt. Ispod spomenika je sledeći natpis:
                                                   ĐULA MIKLOŠ OD MIKLOŠVARA
                                                   Kr. savetnik, vitez reda gvozdene krune.
                                                   Drđavni savetnik za vinarstvo
                                                   Iskreno zahvalni i s osećanjem poštovanja
                                                   vatrenom pokretaču oplemenjivanja vinove loze
                                                   podigli saradnici i prijatelji. 1895.