Negotinska loza u Mađarskoj (2)

Negotinska loza u Mađarskoj (2)
Izveštaj Đule Mikloša (Miklós Gyula), državnog poverenika Ugarske za vinarstvo, sa službenog putovanja po Srbiji, 1884-te godine٭
„Stambeni objekti, kuće, imaju drvene konstrukcije između kojih je zid od jednog reda cigala i pokriveni su crepom.
Zidarski zanat ovde niko ne praktikuje, nego nekoliko seljaka, došljaka iz Bugarske, ujedno izvodi pečenje cigle i podizanje objekata, ali se ne može reći da ti objekti pomalo nemaju neprijatan utisak istočnjačkog stila.
Jedino su novije državne ili druge javne zgrade podignute u savremenom stilu. Najviše korišćena valuta u prometu i trgovini je dinar, koji po vrednosti odgovara jednom franku, odnosno 48,5 austrijskih krajcara.
Jedan dinar se deli na stotinu dinarskih para, 20 dinara čini jedan Mildor.
Običan svet još uvek računa po starom, u piasterima (turska novčanica), od kojih po vrednosti pet komada odgovara jednom franku. Osim toga, rado računaju još i u valuti „Karatschauske-Paré“, od kojih 20 komada vredi jedan dinar.
Kao mera za težinu i zapreminu se još uvek koristi „oka”.
Prilikom prve posete Zivko W. Angelich-u naschalnigu krajinskog okruga, čiji je sedište Negotin, upoznao sam u svakom pogledu obrazovanog, predusretljivog gospodina, koji je sa najvećom posvećenošću preduzeo i sproveo sve mere da mi omogući da posetim sve one vinograde koje sam želeo, uprkos tome što je dopis o mom dolasku primio tek na dan mog povratka. (Razlog verovatno leži u tome što dane računaju po grčkom kalendaru).
Ovde smatram važnim napomenuti da se pod imenom negotinsko vino u trgovačkom prometu nalaze ne samo vina proizvedena na teritoriji grada Negotin, nego i iz još sledećih važnih mesta: Kobischeritza, Lokoi, Palej i Mokranya, koja su dosta udaljena od Negotina.
Celo takozvano negotinsko vinogorje je uklješteno u obliku trougla između reka Timok i Slatziza.
Od spomenutih mesta Kobischeritza se nalazi najbliže Negotinu, i leži na ruševinama nekadašnjeg rimskog grada Combustica.
Mada rastojanje između ova dva mesta iznosi i 53 kilometra, to uopšte ne predstavlja smetnju za izvoz vina, jer sve do Negotina, a odatle do Radujevatza, pored Dunava vodi važan, dobar i tokom cele godine prohodan put.
Naschalnig Zivko W. Angelich mi je na put do Kobischeritze kao pratnju dodelio negotinskog trgovca Krstu J. Banič-a. Kada smo stigli u Kobischeritzu tamo su nas veoma predusretljivo primili Krsta Radulović član skupštine, Kosta Gyukič oblasni kapetan i Gyorgyevič Péter opštinski beležnik i odvezli u vinograde u Kobischeritzama.
Ovde pre svega moram napomenuti da u vinogorju ne postoje vinski podrumi, nego posebne kuće u kojima se čuva vino. One se nalaze u blizini vinograda, slobodno se može reći da čine posebno selo, gde je za vreme berbe pojačana živost.
Ove kuće za vinon zovu „Bivnice“. To nisu podrumi pod zemljom, nego su to objekti u nivou terena, građene isto od kamena i drveta, sa slamnatim krovom ili su pokriveni crepom. Nemaju tavanicu tako da se iznutra vidi krov, usled čega u ovakvim prostorijama vlada slobodan protok vazduha.
Vinske kuće su snabdevene bačvama zapremine 50-70 hektolitara, koje ujedno služe za vrenje kljuka i čuvanje vina nakon što se završi vrenje.
Ove velike bačve koje se ujedno koriste i za vrenje su duguljasta i pravljena na francuski način. Delom su snabdevena drvenim obručem, uz napomenu da su ti drveni obručevi pojačani konopcem pletenim od lipove kore.
Prazne bačve stoje sa nezačepljenim otvorom na gornjen delu. Pre upotrebe običaj je da se jednostavno isperu hladnom vodom. Vinski kamen ne uklanjaju iz buradi.
Berba grožđa je dosta primitivna, nema prebiranja grožđa, a upotreba muljača i presa je potpuno nepoznata.
Međutim u pogledu vrenja vina tamo je u odnosu na većinu vinogorja u Ugarskoj primećen određen napredak, ukoliko se vrenje ne izvodi u kadama nego u buradima, koje iznad donjeg čepa imaju vrata, otprilike široke 40 i visoke 50 cm, koja se mogu otvarati. Kroz ova vrata se grabi kljuk, pomoću posude napravljene od izdubljene tikve koja ima debelu koru, iz kada u bačve. Da kljuk na površini ne zgusne, povremeno se promeša drvenom rakljom. Nakon ovog posla vrata se stalno drže zatvorena, a za vreme vrenja vina se oblepi blatom. Sa vazduhom vino jedino može doći u dodir preko gornjeg otvora za čep (a on je tako malog prečnika kao kod naših najmanjih buradi). Prednost ovog procesa se ne može dovesti u pitanje, nasuprot u našim vinogorjima primenjivanom otvorenom vrenju, koje se još uvek izvodi u otvorenim kadama, tako da su na površini plutajuće pokožice celo vreme izložene dodiru sa vazduhom, koji može izazvati stvaranje sirćetne kiseline. Da bi se otklonila ova mogućnost postavljam sebi zadatak da preko putujućih učitelja za vinogradarstvo i vinarstvo što pre preporučim upotrebu kada sa dvostrukim dnom.
Duge i dno kada za vrenje, kao i vrata na njima su obložena smesom napravljenom od fino samlevenog lista jove i slatkog masta. Ova smesa je tako tvrda, u šta sam se i sam uverio, da burad uopšte nigde ne cure i onemogućava prodor vazduha.
Zbog nepodesne gradnje vinskih kuća, leti kada se vani temperatura popne na 30-35 stepeni, ona se u buradima poveća na najmanje 20-25 stepeni, a zimi se naprotiv zbog niskih temeratura sprečava vrenje vina. Ovo je uzrok tome što takozvana negotinska vina svoju zrelost dostižu samo u drugoj, često samo u trećoj godini.
Slava negotinskih vina se uglavnom može pripisati tome što se najčešće gaje samo gorenavedene dve sorte, usled čega ova vina imaju jednake, od strane trgovaca lako prepoznatljive karaktaristike.
Tamošnji način gajenja vinove loze je sličan načinu gajenja u Beloj Crkvi, Vršcu i Pančevu.
Čokoti su niski i gaje se bez potpore. Mladari se ne vezuju, a glava čokota je nisko u zemlji.
Pri rezidbi na glavi čokota ostavljaju dva ili tri kondira dužine oko 30 cm, ostali lastari se orezuju na jedan pupoljak, tako da jedan čokot ima često i 20 mladara. Rezidbu izvode pomoću srpa.
Kod sadnje vinograda nema nekog reda što se tiče rastojanja između redova i rastojanja u redu. Iz ovog razloga je veoma različito rastojanje čokota, kako između redova, tako i u redu.
Sadnja se vrši u proleće neožiljenim reznicama jednostavno u jamice, bez upotrebe gvozdene sadiljke pošto je ona ovde potpuno nepoznata.
Posledica navedenog postupka je da vinograd često još ni posle sedam godina nije u potpunosti zasađen, pošto je prijem slab jer sadnice dosta trpe od snežnih kiša.
S obzirom da se tamo praktikuje obrada svakog čokota ponaosob, ono redovno rađa 100-150 godina.
Obrada vinograda je još dosta primitivna i izvodi se samo motikama. Upotreba plugova za ove namene je isto potpuno nepoznata.
Što se tiče broja kopanja nema nekog posebnog pravila. Svako onoliko puta okopava vinograd koliko to smatra potrebnim. Radove u vinogradu najčešće izvodi domaćin sa članovima porodice, nadničari se retko angažuju.
Vinogradi se protežu na južnim padinama planine, zbog čega su tokom celog dana izloženi suncu. Zemljište je peskovita crvena glina, iznad koje je debeo humusni sloj. Vinogradi se ne đubre, a onu malu količinu stajnjaka koju imaju radije iznose na livade. Često se dešava da jednostavno složena u male gomile tako i ostane, propadne bez da se rasturi.
Što se tiče izgleda vinograda može se reći da je on dobar, prognoze za ovogodišnji rod su dobre tako da sa jednog kat. jutra očekuju oko 35-40 hektolitara kljuka. Prema saznanju sa terena jedan akov vina koji po tamošnjem računanju odgovara količini od 52 litre se prodaje po 10-12 dinara bez posuđa. Berba će u okolini Negotina ove godine početi 10-og oktobra.
Vašno je napomenuti da u okolini Negotina ne postoje tzv. brdski vinogradarski propisi. Štete i ostale nepravilnosti posredstvom nadležnih predstavnika rešava policija. Lokalna samouprava ima veće nadležnosti. Opštinski sudija za prekršaje i beležnik može izreći kaznu do 30 dana zatvora i novčanu kaznu do 150, a u slučaju parnica sve do iznosa od 200 dinara.”
(Kraj drugog dela)
٭Pismo se nalazi u Državnom Arhivu Mađarske (MOL K 168-1884-5-15377). Preveo sam ga iz teksta Soós László: Miklós Gyula borászati kormánybiztos jelentése 1884-es szerbiai útjáról, objavljenog u časopisu Bács-Kiskun megye múltjából. Évkönyv 22. Kecskemét, 2007. 167-178.
Prevod i obrada: Karlo Slavić (Szlávics Károly)
Napomena: Mikloš u tekstu pominje četiri naselja – Kobischeritza, Lokoi, Palej i Mokranya – od kojih smo nedvosmisleno identifikovali dva, prema današnjima nazivima i ortografiji, Kobišnicu i Mokranje. Međutim, Lokoi i Palej su (za sada) potpuna tajna, jer ni u jednom od brojnih tekstova o Negotinu nismo naišli na naselje ni sličnog naziva. Ništa nije bolje ni sa rekom navedenom pod imenom Slatzica, jer za sada nismo pronašli ni jednu čiji bi naziv makar podsećao na ovaj koji navodi Mikloš. Đ. D.