Politička i ina upotreba tuđe intime

Politička i ina upotreba tuđe intime
Zoran Mišljenović: Zlatoje Martinov, Kobno pismo, drama, izdavačka kuća Orionart, Beograd, 2016. (Cultura; Cultura)
Nakon nekoliko zbirki priča i više esejističkih i publicističkih knjiga, beogradski pisac i publicista Zlatoje Martinov se okušao i u dramskom tekstu. Izdavačka kuća Orionart upravo je objavila njegovu dramu Kobno pismo. Pisana po uzusima TV drame (premda bi se lako mogla prilagoditi i za scensko izvođenje na „daskama koje život znače”) ima za temu jedan tragični događaj iz naše istorije s kraja XIX veka. Reč je o ubistvu Miše Dimitrijevića, liberalnog prvaka i urednika „Branika”, koga je na novosadskoj železničkoj stanici 4. janaura 1890. godine ubio Jaša Tomić, šef radikala ugarskih Srba i urednik „Zastave”, a sve zbog jednog ljubavog pisma koji je Jašina žena, još devojkom, napisala svom nekadašnjem ljubavnku, a Miša Dimitrijević ga se dočepao preteći kako će to pismo njegov „Branik” izneti u javnost.
Ali ovo nije prevashodno knjiga o ličnoj drami Jaše Tomića i Miše Dimitrijevića i njihovih porodica, niti puki prikaz jedne tragedije iz naše istorije, premda će čitalac neupućen u istoriju srpskog građanskog društva u Austrouarskoj toga vremena, možda steći i takav utisak, jer će se suočiti sa nečim što dosad nije znao. (O tom tragičnom događaju se danas u najširoj javnosti gotovo ništa i ne zna). Dok je pre više od trideset pet godina Radomir Putnik napisao isključivo dokumentarnu radio dramu o ovom događaju pod naslovom Tucindanska nesreća, Martinov je svoj dramski prvenac zamislio ne kao dokumentarnu (iako poštuje istorijska fakta!) već isključivo kao literarnu mogućnost da mu jedan užasni i tragični događaj iz sada već daleke istorije austrougarskih Srba, posluži kao paradigmatični primer naših naravi, naše zluradosti, naših tračersko-ogovaračkih potencijala, naše upotrebe tuđe intime i tuđe nesreće u razne svrhe
(lična mržnja, osveta, perverzno zadovoljstvo uživanja u tuđoj sramoti, i sl.) ali i u političke svrhe eliminacije svog protivnika. Osim scenȃ verbalnih sukoba samih vojvođanskih radikala Jaše Tomića sa liberalima Polit Desančića i Miše Dimitrijevića, vrlo je paradigmatična i scena kad se u sve to iz Srbije uključuje i kralj Milan, pokušavajući da iskoristi tu aferu za diskreditaciju svojih protivnika, radikala u Srbiji.
Istorijski okvir je u drami dat kao prirodni dekor za odvijanje dramske radnje; sve drugo su ponašanja, u ovom slučaju austrougarskih Srba, ali verovatno ne samo njih, reklo bi se da su to i prostorno i vremenski univerzalna ljudska ponašanja; naime, ponašanje svih junaka ove drame na zapanjujući način pokazuje sličnost sa današnjim vremenom medijske i društvene tabloidizacije koju prate najprizemnija i najprljavija ogovaranja, spletke, izmišljene ili spinovane afere i podmetanja svake vrste. Autor je na najsuptilniji način osetio elemente „tabloidnosti“ u višegodišnjoj „polemici” (a zapravo najprizemnijim pretnjama i nedoličnim vokabularom i sa jedne i sa druge strane) izmedju „Zastave” i „Branika” oko tog famoznog (a docnije će se pokazati i kobnog) pisma. Glasovi razuma su i onda, baš kao i danas, bili retki, ali su ipak postojali, a u Martinovljevoj drami takvi glasovi pripadaju dvojici istinskih humanista i intelektualaca onoga doba, pesniku Zmaju i dr Svetislavu Kasapinoviću, kojima je posvećena poslednja i reklo bi se ključna scena u drami, koji svojim razmišljanjima i stavovima daju poentu celoj drami, šaljući upozoravajuće poruke o stanju kako pojedinaca tako i cele srpske zajednice u Ugarskoj, istina prožete optimizmom i nadom da se stvari mogu i moraju promeniti na bolje.
Dodali bismo s naše stane da je Martinov zaista majstor za upotrebu arhaičnog vojvođanskog govora (kao sin ravnice i vrsni znalac istorije srpskog građanskog društva u Ugarskoj 19. veka) što je pokazao u nekim od svojih priča, a naročito u zavičajnoj zbirci priča Osmeh Emi Majer. Tekst jeste dramski, ali stil je martinovljevski prepoznatljiv, a to znači pitak za čitanje.
Prema rečima književnika i dramaturga Filipa Davida, drama Zlatoja Martinova Kobno pismo „veoma je zanimljiva i znalački je napisana, uz to i veoma je aktuelna.”
Iz svega što smo napred naveli, u potpunosti se slažemo sa ovakvim konstatacijama. Ova drama nesporno zaslužuje pažnju, ne samo čitalačke, već i televizijske i/ili pozorišne publike.