Sloboda samostalnosti i ograničenja centralizacije

Sloboda samostalnosti i ograničenja centralizacije
Sedeli smo onomad u biseru subotičkog ugostiteljstva, kafani „Biser”, koja je, kao i pregršt sličnih, preživela decenije, da bi je u istoriju oterala glupost i pohlepa moćnih
G. Spiegel (Cultura) Nas pet-šest, koliko je već bilo, pilo je najmanje tri vrste piva. Ture su se ređale u urednim razmacima. U jednom momentu – bili smo tog trenutka jedini gosti – konobar nas je zamolio da, ako neko naiđe, kažemo da slobodno sedne, on se odmah vraća. Pojma nismo imali o čemu je reč, on se zaista brzo vratio i tada smo shvatili: otišao je do obližnje prodavnice i doneo nekoliko flaša piva kog je nestalo, a neko od nas je baš to pio.
Pojma nemam kako je on to posle obračunavao, ali mi je to ostalo u sećanju kao primer poštovanja gosta i onog što on traži, ali i kao primer – hajde da to tako nazovem – slobodne inicijative, sve u cilju da lokal nesmetano radi i ostane na dobrom glasu.
Negde u to doba, razlika je na nivou nekoliko godina, neko se društvance skupilo u restoranu Doma vojske, kako se tada ta, danas više prazna nego puna zgrada u centru grada, zvala. Neko je zvao sledeću turu, a onda se pojavio problem: jednog od pića više nije bilo. Kako nema? – pitali smo, a odgovor je bio nesmiljeno jednostavan: Nestalo je. Pa, može li se nabaviti, pozajmiti od kolega iz neke obližnje kafane... Jok. U okviru vojnih ustanova restoran je bio u sastavu beogradskog „Dedinja” i sve nabavke su išle preko njega. Nikako drugačije. U kojim vremenskim razmacima, pojma nemam, ali ako bi bilo čega nestalo, toga nije bilo do naredne isporuke. Odnosilo se to, saznali smo tada od konobara, i na povrće, pa smo već po izrazu njegovog lica razumeli kakve su šargarepe stizale iz Beograda i šta su kuvari sa njima mogli da urade...
Zaista ne znam da li je konobar iz „Bisera” delovao samoinicijativno, ili je imao ovlašćenje da tako postupa, ali ovaj iz vojnog objekta je bio pomiren sa sudbinom. I, valjda, čuvao radno mesto. U svakom slučaju, ova dva mala primera možda daju neku sliku o razlici između slobode koju pruža samostalnost i ograničenja takozvane centralizovane nabavke. Koja ne podnosi izuzetke.
Znam da je pomenuti vojni restoran ranije bio mnogo samostalniji (i imao više gostiju). Znam takođe za državnu firmu koja sve pod milim bogom mora da nabavlja preko beogradske centrale: pa ako nekog meseca pregori više sijalica nego što je planirano, negde će biti mrak; do sledeće isporuke. Znam i za firme koje su, tako je naređeno, iako desetinama godina nije tako bilo, sva vozila, od kojih samo neka, nekad, i to retko, napuštaju Suboticu i okolinu, registrovale u Beogradu. Tamo je centrala. Pa sve nabavke za ta vozila idu preko centrale, u prestonici se rade i tehnički pregledi, plaćaju registracije, osiguranja i sve takse, ostavljajući pare tamo. Pri tom, sva ta vozila arče samo ovdašnje drumove, čije održavanje plaćaju građani Subotice!
Kada sam svojevremeno beležio ove redove, prošlo je bilo već više od godinu dana kako su najavljivali centralizovanu nabavku lekova (za bolnice, ako se ne varam): trebala je krenuti marta neke godine, pa je odgođena, zbog, kako tada rekoše, obimnih priprema. Tadašnja ministarka zdravstva, Slavica Đukić Dejanović, govorila je o proceni prema kojoj bi takav način nabavke lekova doneo uštedu od 25 miliona eura. Prvi tenderi su tada navodno već bili u toku.
Nisam nešto uveren u te uštede. Nismo li onomad tako, centralno, nabavili vakcine protiv ptičjeg gripa, pa ih platili skuplje od svih zemalja u okolini? Pa još, koliko se sećam, ubacili i nekog posrednika. Vuklo se to nešto i po sudu, zar ne?
Mislim da je najveći problem sa tim centralizovanim nabavkama kasnija distribucija onog što je kupljeno, pa sortiranje i dostavljanje odnesu sve moguće uštede. Ili više. O vremenu potrebnom da se čitav postupak okonča da i ne govorimo. Pa se onda dogodi da nekog leka ode više nego što smo mislili – i šta onda? Ne može bolesnik koji leži u nekoj bolnici jednostavno preći u drugu i naručiti svoje pivo, pardon, lek...
No, u osnovi, ne verujem da sistem koji nije sposoban da pacijenta obavesti da ne dolazi na kontrolu, jer tog dana lekara neće biti – što, osim dobre volje, zaista ne traži ništa više – može da reši distribuciju milionskog broja kutija stotina i stotina različitih lekova.
Da budem iskren, onaj konobar sa početka priče deluje mi mnogo pouzdanije.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Tekst je deo projekta Afirmacija kulture dijaloga i tolerancije koji je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine – manjinske zajednice

Prilozi odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije ili Pokrajinskog sekretarijata