Uzbudljiva knjiga Tibora Varadija

Uzbudljiva knjiga Tibora Varadija
Letos je na Paliću predstavljena knjiga Tibora Varadija „Čarape na lusteru, životi na koncu” koja je nastala kao rezime preko 120 godina advokature autora, njegovog oca i dede
Nikola Perušić (Cultura) Tibor Varadi je najpoznatiji po tome što je bio ministar pravde u vladi Milana Panića 1992. godine, član je Srpske akademije nauka i umetnosti, dugogodišnji saradnik Međunarodnog suda pravde, ali i pokretač avangardnog književnog časopisa vojvođanskih Mađara “Uj Simposion”.
Knjiga na specifičan način prikazuje dešavanja tokom proteklih 120 godina, poduprta pravnim spisima. Prikazuje ljudsku svakodnevicu tokom istorijskih vetrometina. Drugi svetski rat je raskidao mnoge porodice u Vojvodini:
»Muškarca su kao Nemca odveli na ruski front. On pokušava da prebegne partizanima, kada se vratio u Suboticu. Uspeva, ali ostaje u nemačkoj uniformi. Zarobljavaju ga Rusi i odvode u Nađvarad, Debrecen, Brno. Njegovu suprugu kao Jevrejku odvode u Aušvic. Ona preživljava, stiže u Holandiju. Suprug preživljava ruske gulage, vraća se u Kapošvar i oni se opet spajaju u braku. To su životi koji vise o koncu« - rekao je autor.
Nova Varadijeva knjiga je već prikazana u brojnim vojvođasnkim mestima, a uskoro će se promovisati i u Mađarskoj. Autor je u proteklih preko 40 godina izdao nekoliko knjiga eseja i proze na srpskom, mađarskom i engleskom jeziku.
Izdavači ovog dela na 270 strana su Forum i budimpeštanski Magvető, a u predgovoru Ištvan Domonkoš veli kako je u knjizi jednovremeno prisutna davna prošlost, bliska prošlost i sadašnjost, na jednoj stranici, u jednom dahu. Dakle, knjiga obrađuje tri epohe kroz prizmu advokature dede, oca i sina, a svakog od njih prati i po jedan rat i njegove mučne posledice.
“Ova knjiga govori o vojvođanima, koji žive/su živeli na mestu gde se menjaju dispozicije, ali problemi opstaju”, dodaje Domonkoš i ukazuje da i naše popularne kafanske pesme imaju pravnu predistoriju, a mirotvorci argumentuju poput ciganskih primaša, papuče lete u visine visokih tema.
“Tamo su tako uvrežene promene imena ulica i promene spomenika. Tamo nije bezopasna upotreba ni jednog, ni drugog jezika” kaže on u predgovoru i podseća na pitanje Branka Miljkovića - hoće li sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj – ukazujući da je možda najmudrije ćutati, spustiti pero, izbrisati prošlost. No, Varadijeva knjiga se zalaže za suprotno i priča o relevantnosti istorije, o jednoj kafanskoj večeri iz 1912. godine, o rezultatima premetačine jedne kuće u Prvom Svetskom ratu, o jeziku, uniformama i sudbinama i mnogo čemu drugom.
Knjiga je proletos predstavljena i u Mužlji gde je autor ukazao da se u knjizi sjedinjuju dve stvari, sve ono što je u životu prisvajao svojim: pravo kao profesija i književnost koju nikada nije predao. Varadi je nedelju dana docnije na prezentaciji u Kanjiži dodao:
“U knjizi se na neki način otkriva jedan takav deo priča koje nam nisu toliko poznate. Znamo ko su bili pobednici svetskih ratova, ali sve češće zaboravljamo šta se dešavalo dan po dan i putem slučajnosti da su sačuvani svi spisi mog dede i oca od 1893. godine se iz njih vidi jedan sasvim zanimljiv i uzbudljiv svet. To je svet koji je i za mene predstavljao jedno veliko otkriće, zato sam pokušao da sastavim knjigu od toga”.