Zaboravljene sitnice bez kojih ne možemo (2)

Zaboravljene sitnice bez kojih ne možemo (2)

Koliko puta vam se već dogodilo da ni pored najvećeg truda ne uspevate pronaći stvar za koju ste sigurni da je imate, da mora biti tu negde, ama nema šanse da je pronađete. Sve dok, nakon nekog vremena, kraćeg ili dužeg, potpuno je nevažno, sasvim slučajno naletite na ono što ste bezuspešno tražili, sve se čudeći kako se niste setili da je ta stvar(čica) baš tu...

Đorđe Dragojlović (Focus) Evo i drugog dela teksta o stvarima koje nam izranjaju iz zaborava, na koje sam naletao kada sam tokom poslednjih meseci povremeno batalio druge stvari i bacao se na pravljenje reda po ormanima, fijokama, policima... Verovatno bi „pravljenje reda” trebalo da bude pisano ovako, sa znakom navoda, jer, znamo to dobro, šta god učinili, do pravog i konačnog reda ionako nikada nećemo stići.

Bilo kako bilo, premeštao sam mnogo toga, ponešto izdvajajući i bacajući, nečemu nalazeći novo odredište, služeći jalovoj nadi da je red ikada/ikako moguće napraviti. Pravio sam tako, navodno, red po policama i fijokama, večito (pre)punih stvari bez kojih nikako ne možemo, iako smo često i sasvim zaboravili da ih (još uvek) imamo. U tom sam poslu naleteo na mnogo toga što sam odavno zaboravio da uopšte postoji – pa mi je palo na pamet da pregršt tih zaturenih, zaboravljenih (uglavnom) sitnica prikažem na slikama koje se vrte levo od ovog teksta. Ovo je dakle drugi deo teksta, koji prati drugih osam fotografija.

Slika prva... „Šokiraj roditelje čitaj knjige”, poziva poruka odštampana na papiru veličine vizit-karte, ilustrovana crtežom dvoje klinaca zadubljenih u čitanje. Poleđina slike je praktično prazna, nema nikakvog objašnjenja ko je, kojim povodom štampao ovu svakako pozitivnu poruku, kao što danas više pojma nemam ni kako je ona dospela do mene, gde sam je pokupio... Možda su je delili mušterijama u nekoj fotografskoj radnji, što pretpostavljam na osnovu jedva vidljivih slova na poleđini, očigledno izvorno utisnutih u papir. Deo ispisan sitnim brojkama i slovima verovatno je komercijalna oznaka (fotografskog?) papira na kom je slika i poruka o čitanju knjiga otisnuta, a nekompletna reč „Fujifi...” upućuje me na ove zaključke. Čitajte knjige, to je najvažnije.

Slika druga... Nevelik metalni bedž prečnika jedva 65 milimetara svojevremeno je besumnje predstavljao izvesno priznanje koje je povodom jubileja fabrike dobio nepoznat broj zaposlenih, moguće i partnera. Verovatno je stariji od trideset (ili više) godina, jer je osamdeseta godišnjica „29. novembra” najverovatnije obeležavana tada, kada više nisam tamo uređivao novine. Na to upućuje i fabrički logo, koji u poslednjim decenijama postojanja firma već nije korišćen u ovom obliku. U prilogu je fotografija iz davnih dana, kojoj mislim da komentar nije potreban.

Slika treća... Sa Li Yuping, novinarkom esperantske redakcije Radio Pekinga, susreo sam se 1985. godine na nekom skupu u Osijeku, odakle smo potom zajedno došli u Suboticu. Ovo zajedno odnosi se i na Tibora Sekelja, kog sam, u društvu sa Li, snimio na Paliću (pogledajte fotografiju), gde smo je odveli dok je bila naš gost. Kasnije sam izgubio vezu sa njom, a onda sam od njene koleginice sa radija, Yu Jianchao, na esperantskom skupu u Bjelovaru, čuo o njoj. Moja poznanica i koleginica, penzionerka iz Pekinga, bila je tada, beše to pre pet godina, živa je i zdrava. Preživela je i zaturena vizitkarta.

Slike četvrta... Ovo mu dođe kao neka vizitka, iako na njoj ni uz najveće napore nećete videti ničije ime... Ima to nekog smisla, jer je ovo na neki način vizitkarta internetske stranice koju su godinama ispisivala dvojica naših sugrađana, ne potpisujući se svojim krštenim imenima. Objavili su tako više od dve stotine zanimljivih, zabavnih i na svaki način privlačnih kratkih tekstova posvećenih najrazličitijim aspektima naše gradske svakodnevice... Svemu jednom, hteli mi to ili ne, dođe kraj, pa je tako i „Subotica-ca-ca-ca” pre nekoliko godina okončana. Meni je, kao neka vrsta podsetnika, ostala ova vizitkarta.

Slika peta... Katkad se pitam vode li ovaj svijet vrlo pametni ljudi koji nas zezaju ili hrpa kretena koji misle ozbiljno. Citirao sam rečenicu sa slike koja se vrti u onoj seriji levo, ako je nekim slučajem niste mogli pročitati sa snimka onog bedža, ili šta li je već... Nisam uspeo pronaći podatak o tome gde je prvi put objavljena ova misao Samuela Clemensa, ali nema veze, jednom će već isplivati i taj podatak. Otkud sad ovo ime, zapitao se sigurno neko, a stvar je jednostavna: Samuel Langhorn Clemens je pravo ime jednog od najvećih humorista u svetskoj književnosti, prvog i, mnogi bi rekli najvećeg tipično američkog književnika, koga znamo po pseudonimu – Mark Twain.

Ako već nemam(o) podatak o tome kada je ova misao objavljena, evo je u originalu, na engleskom jeziku: Sometimes I wonder whether the world is being run by smart people who are putting us on, or by imbeciles who really mean it.

Slika šesta... Ova plaketa stara ravno tri i po decenije metalni je deo priznanja „15. novembar”, koje je imalo i papirni deo, mnogo impozantnijih dimenzija. Jedna je od onih koje su bile uhvatljivi deo pomenutog priznanja, koje je svojevremeno „Borovo”, Jugoslavenski kombinat gume i obuće, dodeljivao „štampi OUR-a Jugoslavije”, odnosno novinarima koji su radili u tadašnjoj široko razvijenoj fabričkoj štampi. Ono OUR je skraćenica za organizaciju udruženog rada, ako neko danas to razume. Priznanje je dodeljivano za „dugogodišnji požrtvovan rad i izvanredan doprinos razvoju i unapređenju sredstava informisanja u udruženom radu”. Jedno je onomad dospelo i u Suboticu...

Slika sedma... Ova dva bedža jedan su od izuzetaka pomenutih u uvodu. Tokom jedne od akcija pravljenja reda, pomenutih na početku, ispali su iz nekih papira i tako upali u okvire ove priče, od čijih su aktera mnogo mlađi. Deo su različitih, korisnih i manje korisnih, zgodnih i manje zgodnih, smislenih i manje smislenih, sadržajnih i manje sadržajnih materijala koji su pre pet leta u Nitri u Slovačkoj deljeni učesnicima Svetskog kongresa esperantista, stotinu i prvog. Ako to nešto govori skepticima koji ništa ne znaju o esperantu, ali rado sude o njemu. Na jednom bedžu nalazi se i adresa www.lernu.net, potražite je (skeptici posebno!): ima nekoliko stotina hiljada korisnika, a broj stalno raste. Podatak za kraj: preko sajta Duolingvo sa esperantom se upoznavalo ili se upoznaje više od pola miliona posetilaca.

Slika osma... Evo opet nešto istorije... Danas verovatno jedva da neko i zna da je nekada i za običan bicikl bila potrebna dozvola, odnosno, (i) vozila na dva točka su morala biti registrovana, imati svoje isprave. A to i nije bilo baš toliko davno, jedva je od tada promakao jedan pošten ljudski vek. Evo, dozvola čiju sliku objavljujemo, izdata je gospođi Vilmi Kudlik u Subotici, 1928. godine, pre jedva nešto više od devet decenija. Takvi papiri izdavani su naravno i ranije, ali bogami i kasnije. Iz današnjeg ugla gledano, deluje gotovo nestvarno: zamislite kako bi to izgledalo, ako bi klincima od nekoliko godina, kada savladaju održavanje ravnoteže, za vožnju bicikla van dvorišta bile potrebne isprave. Početničke za one sa biciklima na tri točka...

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Tekst je deo projekta Afirmacija kulture dijaloga i tolerancije koji je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine – manjinske zajednice

Prilozi odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije ili Pokrajinskog sekretarijata