Učesnici Kongresa pozivaju sve esperantiste u našoj zemlji da učine maksimalne napore da se kriza u Jugoslaviji razreši na miran način, uz poštovanje demokratskih principa sporazumevanja, te puno poštovanje ljudskih i građanskih prava, u skladu sa dokumentima Ujedinjenih nacija.

Bila je to, po svemu sudeći, poslednja manifestacija jugoslovenske orijentacije i jugoslovenskog predznaka, u zemlji čiji je raspad počeo, ali u čiji raspad većina stanovništva (još) nije verovala, u zemlji u kojoj su ratna dejstva već počela, iako ih u tom momentu (još) niko nije nazivao pravim imenom, ratom. Uostalom, mi u (tom) ratu nismo ni učestvovali, zar ne?

Prošlo je dvadeset godina od tada i verovatno je došao trenutak da ispričamo - makar delić - priče o toj manifestaciji, dok još postoje neki dokumenti o njoj i ponešto sećanja... Posebno na momente koji nigde nisu zabeleženi, o kojima nikada nikakav dokument ne bi svedočio...

Dve decenije koje su protekle dobar su - jubilaran, zar ne - povod za ovaj tekst, a dodatan povod daje nam i činjenica da je ove godine navršeno tačno jedno desetljeće od smrti jednog od organizatora kongresa, dugogodišnjeg istaknutog subotičkog esperantiste Milana Maluševa. Tekst posvećen uspomeni na njega, nastao nakon njegove smrti, možete naći ukoliko kliknete na njegovu fotografiju.

U momentu kada se subotički esperantisti, zajedno sa gradskim vlastima, pripremaju da u maju 2012. godine na dostojan način obeleže stotu godišnjicu rođenja našeg sugrađanina, 1987. godine dobitnika gradske nagrade za životno delo (danas to odgovara zvanju počasnog građanina), Milanovog prijatelja, prijatelja čitavog sveta, Tibora Sekelja, zanimljivo je videti kakvu je društvenu, da ne kažemo političku, podršku imalo održavanje poslednjeg kongresa jugoslovenskih esperantista u Subotici. Dovoljno je nabrojati članove Lokalnog kongresnog odbora (LKO; na esperantu, LKK, Loka Kongresa Komitato): gradonačelnik, poslanik Narodne skupštine, predsednik, Jožef Kasa (Kasza József), članovi Miloš Bojić, predsednik Društveno-političkog veća Gradske skupštine, dr Mato Brčić Kostić, penzionisani profesor univerziteta, predsednik Društva za esperanto, Jožef Agardi (Agárdi József), član Izvršnog veća opštine, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), sudija Vrhovnog suda Vojvodine, Antun Stražarković, direktor osiguravajućeg zavoda, Milan Malušev, penzionisani direktor trgovinske firme, te potpisnik ovih redova, sekretar LKO-a. Brčić Kostić, Stražarković i Malušev nisu na žalost više među nama...

Počeli smo ovaj tekst citiranjem dela zaključaka Kongresa, koji, naravno, nije imao nikakvog uticaja na kasnije tragične događaje. No, uveren sam da niko od nas ko je učestvovao u njihovom pisanju nije u tom pogledu imao baš nikakve iluzije - svejedno, naše je bilo da, makar i na ovaj način, barem kažemo šta mislimo... Bilo je još nekih delova tog teksta u tom smislu i iz današnje perspektive gledano, Zaključci, jednoglasno prihvaćeni od strane učesnika, verovatno predstavljaju najsvetliju tačku tog davnog kongresa. Na izvestan način paradoksalno, jer su ti tekstovi, u drugim prilikama, uglavnom predstavljali manje-više ritualno ispunjavanje rutinske obaveze da se nešto kao kaže...

Zahvaljujući tim Zaključcima (Konkludoj de la 23-a Kongreso de Jugoslavia Esperanto- 
Ligo, kako na esperantu stoji na pomalo požutele dve strane dokumenta od nekih pedesetak redova), imamo prilično jasnu sliku o tome ko je učestvovao na Kongresu: u njima se konstatuje da je bilo oko 150 učesnika, uglavnom iz Srbije, Crne Gore, te jedan zvanični predstavnik saveza iz Bosne i Hercegovine, te jedan esperantista iz Makedonije. U dokumentu je izraženo žaljenje što nije bilo više učesnika iz ove dve republike, te što nije bilo ni jednog esperantiste iz Hrvatske i Slovenije. Ne pominje se, jer takvim podacima i nije mesto u dokumentima ove vrste, da je prva novčana donacija kongresu stigla iz Maribora, da je među članovima žirija konkursa za prevode na esperanto literarnih dela za decu, uz Lasla Husara iz Kanjiže i Koviljku Tišmu-Janković iz (tada) Subotice bila i Spomenka Štimec iz Zagreba... Kao što se ne pominje ni da je upravo iz Hrvatske i Slovenije, te BiH, stigao velik broj pozdravnih pisama i telegrama esperantista koji su izražavali žaljenje što zbog tadašnjih prilika ne mogu doći u Suboticu.

Treba li podsećati na tadašnje prilike? Ili je bolje citirati Žarka Koraća, koji je u novosadskom „Dnevniku" 13. novembra (ove godine, jasno) izjavio i da bi ... Srbi koji žive na severu trebalo da budu pozvani da uklone barikade. Ne samo zato što one i suštinski i formalno podsećaju na ono što se zbilo u Hrvatskoj i BiH, a znamo kako se to završilo, kakvom katastrofom za sve...

E, pa zbog takvih prilika mnogi nisu mogli doći u Suboticu. Dok su neki, poput grupe od pedesetak Čeha, u poslednji momenat otkazali dolazak. Iako su organizatori zaista pokušavali sve da svima koji žele omoguće dolazak. Nigde verovatno nećete naći nikakvu zabelešku o ideji da se učesnici prebace u Suboticu iz jadranskih gradova, malim avionima, koji bi mogli sleteti na subotički sportski aerodrom! Zato je sada prilika da se to pomene, jer se nije radilo samo o ideji. Iskoristivši svoje veze i poznanstva, organizatori su pronašli mogućeg prevoznika, detalji su već praktično bili ugovoreni, ali se onda umešala vojska, tadašnja JNA. Poruka je, otprilike, glasila, da se ne šalimo glavom, da neće dozvoliti prelet nikakvog aviona, a ako bismo i pokušali... zna se...

In memoriam Milan Malušev opširniji tekst.pdf 

Bila je to budalaština, jer su vazdušni koridori u tom momentu zvanično bili slobodni, budalaština kakvih je (i) tada bilo (ne manjka ih ni danas, jakako), ali s uniformama se nije moglo šaliti; odnos njih i logike odavno je poznat. Tako je propala i ta mogućnost prevoza učesnika.

Ako su Česi i otkazali dolazak, kongres je ipak imao nekoliko istaknutih inostranih gostiju, konstatuje se u Zaključcima: u Subotici je bio predsednik Međunarodnog udruženja nastavnika esperanta, potpredsednik Saveza za esperanto Mađarske, predstavnici Saveza za esperanto Poljske i predstavnik južnokorejskih esperantista.

Valjda je igra sudbine da su za održavanje kongresa postojala dva kandidata, Subotica i - Zagreb. U vrhu tadašnjeg Jugoslovenskog saveza za esperanto više od godinu dana trajalo je odmeravanje argumenata jednog i drugog grada, pogodnosti koje su nudili jedni, odnosno drugi. Konačno je odluka pala na Suboticu. Da je odluka bila drugačija, da li bi bilo 23. kongresa? Nema mnogo smisla razmatrati šta bi bilo da je bilo... Sigurno je međutim da ni drugačija odluka nimalo ne bi uticala na sve što nas je potom snašlo, protiv čega su esperantisti svakako bili, ali protiv čega je njihova reč bila nejaka.

Zaključci konstatuju da su pripreme za kongres uspešno obavljene, da se rad odvijao prema predviđenom programu, u prijateljskoj atmosferi... Autor ovog teksta učestvovao je na tri kongresa jugoslovenskih esperantista, u Škofjoj Loki 1983, u Banjaluci 1987, te u Subotici 1991. godine. Svaki je bio poseban na svoj način, za svaki me vezuju drage uspomene, ali u jednom je subotički nedvosmisleno nadmašio druga dva pomenuta: šarolikošću i bogatstvom kulturnog programa. Dovoljno će biti da pomenemo samo deo onog što je pratilo radni deo: koncert Subotičkog tamburaškog orkestra, uz nastup Ljiljane Petrović, literarni matine sa Nandorom Gionom (Gion Nándor) i predstavljanje njegove knjige „La kormoranoj ankoraŭ ne revenis" (A kárókatonák még nem jöttek vissza, na esperanto preveo Huszár László) , uz promocije knjiga Desanke Maksimović i Davida Albaharija, „Ozon zavičaja" i „Fras u šupi" (u prevodu na esperanto, naravno: Ozono de naskiĝloko, i Eklampsio en la remizo), izložba radova subotičkih likovnih umetnika, izložba slika Karolja Andruškoa (Andruskó Károly), promocija mini-knjige „Nomina urbis Zabatkiensis" (Imena grada Subotice, urednici Magyar László i Đorđe Dragojlović), koncert hora subotičkih penzionera, nastup ansambla „Ballangó". Ponešto sam sigurno i izostavio, zaborav čini svoje, ali ovo nabrajanje završavam izložbom dela zbirke Tibora Sekelja, istina skromnim, ali prvim javnim predstavljanjem njegove zaostavštine.

U organizacionom, radnom, kulturnom pogledu, kongres je nesumnjivo protekao uspešno, ali je u finansijskom pogledu bio katastrofalan: prihodi su bili otprilike upola manji od troškova, što manje-više odgovara i odnosu stvarnog broja učesnika prema očekivanom... Istini za volju, da su realizovani dogovori oko sponzorskih priloga, postoje papiri, sume, imena, kao što nisu, deficita ne bi bilo. No, preživeli smo.

Beše to pre samo dve decenije, a kao da se dogodilo u nekim sasvim drugim vremenima, kao da su vekovi protekli od tada...

Antrfile:

Prvi subotički jugoslovenski kongres

Kongres čije smo se dvadesete godišnjice podsetili, 23. kongresno okupljanje jugoslovenskih esperantista, bilo je i poslednje pod tim imenom. No, Subotica je ugostila još jedan od prethodnih kongresa: bilo je to 1934. godine, kada je u našem gradu održan 4. kongres jugoslovenskih esperantista.

O njemu u ovom momentu znamo još manje. Koliko mi je poznato, ostalo je nekoliko tekstova u tadašnjim listovima, trebalo bi prelistati i tadašnju štampu na esperantu. Gotovo jedino čime trenutno raspolažemo jeste jedna ili dve fotografije, na kojima je identifikovan samo manji deo učesnika.