Mrvice koje (ne) padaju sa stola

Mrvice koje (ne) padaju sa stola
Pre nekoliko meseci u beogradskoj Politici pažnju mi je privukao tekst čiji već naslov mora, barem sam tako mislio, privući pažnju: „Privatizacija samo povećava siromaštvo”
Đ. Dragojlović (Oίκονομία/Oίκονομία) Čini se da sam se prevario, jer tekst iritantnog naslova jedva da je privukao neku pažnju, ako je suditi po dve činjenice: na internet stranici novina u prva dva-tri dana pojavila su se samo dvadeset i četiri komentara, a na stranicama lista članak je prošao bez i jedne reakcije.
Autor članka (ovog puta bavimo se samo njegovim prvim delom) odmah na početku citira mišljenje ekonomiste Bože Draškovića: „Prodajom kompanija strancima povećava se efikasnost, ali se po strani ostavlja društvena raspodela bogatstva”, kaže on, dodajući kako „Mrvice koje padaju sa stola, za kojim sede najbogatiji članovi ekonomije, a koje dobijaju niži slojevi društva, dovoljna su garancija da će se privreda kretati u dobrom pravcu.”
Dakle, prema objašnjenju gospodina Draškovića iz Instituta ekonomskih nauka, onda dominantni neolibelarni ekonomski model u suštini opisuje prethodni citat. Makar u teoriji, ali je on, prema njegovom mišljenju, duboko pogrešan. Svoje viđenje izneo je na okruglom stolu „Da li je javni sektor preglomazan” (pomenuti članak bio je posvećen onom što je na tom skupu rečeno), na kom je istakao da se u našoj zemlji polazi od pogrešne pretpostake da će privatizacija svega i svačega dovesti do povećanja ukupne efikasnosti.
Pogledajmo malo ona dva tuceta komentara koja su se u Politici pojavila kao reakcije na pomenuti članak. Ima tu zanimljivih opaski, iako nesporna većina komenta(to)ra nedvosmisleno podržava sveobuhvatnu privatizaciju. „Kasno. Skoro svi vitalni nacionalni resursi su razbucani u bescenje”, počinje prilog čitaoca koji je dobio najviše glasova „preporučujem”, dva puta više od najbližih iza njega.
Kako je ovaj prilog toliko odskočio od ostalih? Prosudite sami: „Ekonomski sistem je potpuno neodrživ, rast BDP je subvencionisan, zaduženje države Srbije je najveće u istoriji, javni sektor veštački podiže prosek plata koje su u realnom sektoru oko nivoa minimalca...”
Teško da se ove tvrdnje mogu ozbiljno osporavati, ali evo šta još autor (bez pravog potpisa, naravno) kaže: „Najveći problem srpske ekonomije nije ni privatizacija (pod uslovom da nije nametnuta i lopovska) ni evropeizacija (ništa korisnog od EU nije primenjeno u praksi) već "amerikanizacija" - "divlji zapad ekonomija".”
Ima toga još u prilogu ovog nepoznatog čitaoca, ali ovo je mislim suština onog što je napisao, pitajući se „gde vodi taj katastrofalni ekonomski projekat?”. U Grčku, prema njegovom mišljenju, a koliko je u pravu, prosuđujte sami.
Pitanje je samo na kojoj strani tražiti odgovor, jer u Srbiji, prema mišljenju već pomenutog Draškovića, vlada teorijsko slepilo. Što je, kaže on, pogrešno i sve moramo preispitivati, uključujući, veli on, i njegove levičarske stavove. On priznaje da privatizacija povećava efikasnost poslovanja preduzeća, ali istovremeno ostavlja po strani problem raspodele društvenog bogatstva i po pravilu ima negativan efekat koji se očituje u povećanju stope siromaštva.
„Ako se u kući pojavio miš, ne možemo zapaliti celu kuću da bismo se rešili miša. Moramo poboljšati upravljanje u javnim preduzećima. Tačno je da privatizacijom firme postaju efikasnije, ali strani vlasnici pre svega, nakon preuzimanja, izvrše pritisak na cene. Pre nego što su privatizovane cementare, cement je bio 50 odsto jeftiniji nego danas. Takođe, strani vlasnici smanjuju zarade i broj zaposlenih, raubuju resurse, a dobit izvlače u inostranstvo”, kaže Drašković.
On je dodao kako ne tvrdi da je aktuelni model poslovanja firmi u državnom vlasništvu dobar, jer je smena vlasti na čelo javnih preduzeća dovela političke kadrove, zapošljavajući nove ljude. Tako, umesto nevidljive ruke tržišta, o kojoj je govorio Adam Smit, mi imamo skrivenu ruku politike i političku podelu karata, ističe Drašković.
Prema njegovom mišljenju, dobar način upravljanja nije nezamisliv ni u slučaju kada je firma u državnom vlasništvu, pominjući „Telenor” kao primer. No, ističe, cena usluga ne sme da bude socijalna kategorija, nego mora zadovoljiti i potrebe kompanije za novim investicijama, kako se ne bi urušila njena vrednost.
Ili, kako Drašković kaže:
„Mi smo malo pomešali vremena i prostore. Javna preduzeća ne treba prodavati dok ne dostignu nivo razvoja kakav je imala Engleska kad je ušla u privatizaciju”, smatra Drašković.
Ili, da citiramo opet jednog od čitalaca/komentatora: „ Konkurencija je neophodna, ali otvaranje ekonomije mora biti postupno i pažljivo planirano. Opasno je i kada se sa otvaranjem zakasni. Bezuslovno insistiranje na konkurenciji i slobodnom tržištu samo je deo neoliberalnog arsenala kojim se želi sačuvati dominacija razvijenih država”.
Evo mišljenja još jednog čitaoca: „Tako izgleda kada se kopira sistem koji je nastao i razvijao se u drugačijim istorijskim uslovima: pljačka kolonija, monopol na svetske valute koje se štampaju u količinama potrebnim dotičnim zemljama, i sl. Primena neoliberalizma u malim zemljama je tragična. Pogledajte zemlje Latinske Amerike, Azije, Grčku, Portugal i sl. koje su imale mnogo veću tradiciju, u kakvom su sada stanju. Nijedan ekonomski sistem se ne formira radi nekolicine najumešnijih, već zarad dobrobiti većine stanovništva.”
Da, lepo rečeno, ali u savremenoj (neoliberalnoj) praksi malo je zemalja u kojima ti principi nešto vrede. To opredeljenje, u suštini – osim malog broja povlašćenih – pogubno po društvo, još se drži, iako je 2008. godine puklo upravo u zemlji iz koje je pre neku deceniju krenulo. Posledice tog „pucanja”, krizu kojoj se još ne vidi kraj, osećamo i danas; valjda zato što su rupe trenutno zakrpljene, a novog (valjda i boljeg) ekonomskog principa još nema na vidiku.
U međuvremenu, možemo razmišljati o naslovu Politikinog teksta, koji je privukao toliko malo pažnje..