Bez prethodnih uslova

Bez prethodnih uslova
Događa se, možda ne baš često, da naiđete na neki svoj davni pisani proizvod, zaturen i zaboravljen od svih, pa i od vas, i otkrijete da je aktuelan kao da je sada pisan! Dobro, promenite nekoliko reči, poneki manje važan podatak – i to je to.
Branko S. (Poseban prostor) Valjda se, kako to novinari vole da kažu, svojevremeno ni mastilo nije osušilo na izjavi načelnika subotičke policije da prethodne godine u ovom gradu nije bilo krivičnih dela ili prekršaja na nacionalnoj osnovi, a neko je odlučio da to što ima da kaže namoluje na zid Gradskog stadiona.
Koliko vidim, (i) među mojim sugrađanima mogu još da se nađu egzemplari koji bi ovu zemlju, a i šire, voleli da                                                                                              organizuju na principu zooloških vrtova: svaka rasa i vrsta u posebne kaveze ili bazene. Za sebe bi, pretpostavljam, rezervisali mesto čuvara.
Može li uopšte drugačije da se shvati taj svojevremeni grafit, poruka, „sramni natpis”, kako ga je tada nazvao gradonačelnik u pismu načelniku policije, kojim je sa zida Gradskog stadiona poručeno da je „ovo Srbija”, uz suptilnu preporuku čovekolikim bićima koja pripadaju jednoj nacionalnoj podvrsti da idu vanka.
Čuvarima – samoproklamovanim, naravno – uopšte izgleda nije jasno da pretenduju na mesto koje svojim zahtevima daleko prevazilazi njihove kvalifikacije, da se o sposobnostima koje obično proveravaju psiholozi ni ne govori. Uostalom, ne moram mnogo da objašnjavam, eto ima zoološki vrt na Paliću, pa neka se raspitaju. Prvo što će im verovatno reći jeste da je zadatak čuvara da se brine o smeštaju, zdravlju i ishrani poverenih mu životinja. U zadatke čuvara nikako ne spada izbacivanje životinja iz vrta: kako citirana dobroćudna preporuka sadrži eksplicitnu naredbu upravo takvog tipa, mogu da zaključim samo dve stvari.
Jedna je očigledna: samoproklamovani pretendenti na posao uređivanja unutrašnih odnosa ove zemlje više od trećine svojih sugrađana smatraju nedostojnim svoje pažnje i blizine. O kakvoj se pažnji radi, videli smo, a o blizini bi se dalo razmisliti.
Opet, s druge strane, sasvim je očigledno da su njihove kvalifikacije za posao koji im je zapeo za oko manjkave, barem ako se kao meritorna akta posmatraju važeći pozitivni zakonski propisi ove zemlje.
Problem je u tome, a na to je upravo ovih dana ukazao i visoki državni službenik u čijem je opisu posla da zna te stvari, što te propise izgleda često (ili, moguće, prečesto?) ne poštuju, zaboravljaju na njih, često upravo oni koji bi morali brinuti o njihovoj primeni. Svi se na njih pozivaju, ali ih istovremeno elegantnim pokretima zaobilaze, savijaju, lome i gaze po sopstvenoj volji.
U tim dokumentima, pored ostalog, piše i da živimo u građanskoj državi, čiji su svi podanici ravnopravni. Bez prethodnih preduslova, kako se to sada rado govori. Konačno, takve odredbe postoje i u ustavu zemlje ŭ kojoj živimo, premda se ponekad čini da i one imaju snagu ubeđivanja poput onoga što je, u čuvenom vicu, „pisalo na tarabi...”
U slučaju na koji smo podsetili tadašnji je gradonačelnik od policije zatražio brzu istragu i preduzimanje mera protiv počinilaca. Nešto se ne sećam da su počinioci identifikovani i dobili zasluženu nag... ups, kaznu, ali se                                                                                                možda i varam. Običan građanin bi možda mogao, parafrazirajući poznatu biblijsku izreku, odmahnuti rukom i reći: „pusti ih, ne znaju šta rade”. Greška. Oni vrlo dobro znaju šta rade. Ako se oko ustavom garantovanih prava moraju voditi pregovori, ako se prava onih čije se prezime igrom slučaja ne završava na „ić“, ili po nekom drugom osnovu ne odgovaraju foto-robotu građanina pokornog, onako kako to zamišlja vlast, ako se njihova prava krše na svakom koraku, na svakom šalteru, zašto bi se anonimni, usput i ambiciozni budući čuvari zooloških vrtova skanjivali.
Danas svoje poruke ispisuju pod plaštom noći, bez potpisa. Sutra će početi da lepe žute zvezde po kućama i radnjama. Zato je nužna brza policijska akcija. Uspešna, dakako, jer loše poruke koje se emituju očito nalaze plodno tlo. A vlast se može iskupiti samo otkrivanjem i primerenim kažnjavanjem krivaca. Što, naravno, neće iskoreniti zlo: ono je po definiciji neuništivo, ali ga je moguće potisnuti na marginu društva i držati pod kontrolom. Ako za to ima dovoljno, u prvom redu, političke volje. A, ako nema? O tome će pričati oni koji prežive.
Podsetimo se, u međuvremenu: ravnopravnost se podrazumeva, bez prethodnih uslova.