Ajd u istu materinu!

Ajd u istu materinu!
Misaone vratolomije kao pretpostavke za verbalne čarolije na temu zajedničkog jezika i města porěkla
Zlatko Romić (Relax) Govore li svi štokavci srpskim jezikom kao što je to još 1849. ustvrdio Vuk Stefanović Karaďić u svom „Kovčežiću” („za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona”); da li se hrvatski književni jezik – iako nastao na zajedničkim temeljima (istočnohercegovačkim!) sa srpskim – razvio kao samostalan toliko da se „Razlikovni rječnik srpskog i hrvatskog jezika” Vladimira Brodnjaka 1992. pojavio kao knjiga spasa bez koje se govornici hrvatskog i srpskog jezika ne bi mogli razuměti; postoji li crnogorski, odnosno bosanski jezik?
Tri, odnosno četiri pitanja – tristo, odnosno četiri stotine mogućih odgovora.
Ribno-jezična razměna
Uzmimo, priměrice, da su u pravu jezični hegemonisti i da se složimo da svi štokavci govore srpski, odnosno da se – pođimo malo Vukovim stopama – princip „ispravnosti” jezika nalazi duboko u kršu istočne Hercegovine, a da su sve ostale specifičnosti (fonetske, akcenatske, leksičke, sintaksičke...), razasute od blata bačke crnice do algi dubrovačke obale, samo njegove devijantne varijante. Znači li to da do stvaranja zajedničkog književnog jezika nesrpsko stanovništvo nije znalo govoriti, te da je u te svrhe od Srba kralo ili u boljoj varijanti kupovalo rěči? Vidi, recimo, nesrbin (odnosno, kako bi jučer Karaďić rekao: „Srbin rimskoga zakona”, a danas Hrvat) ribu, ali je u nevolji: zna čemu služi, ali ne zna kako bi ju nazvao. Što će nesrbin nego do svog susěda, za kog zna da se na poslědňem popisu izjasnio kao Srbin, i, pošto ne zna govoriti, nešto slično ovakvom razmišĺaňu prolazi mu kroz glavu: Ako ga pitam kako se ovo zove,                                                                                         morat ću (ili se kaže spojeno?) mu za to i platiti, najvěrojatnije baš ovim. A ako čujem kako kaže za to što izvadi iz ovog mokrog, i ja ću to tako nazvati, pa makar me kasnije stolěćima optuživao da sam mu ukrao jezik. (Ako je ova premisa – naravno, hipotetička, a kakva bi druga i bila? – točna, opisani zakĺučak može poslužiti kao epohalno otkriće kojim se kao argumentom prapočetaka ribno-jezične razměne mogu služiti i hegemonisti i antihegemonisti na sve četiri strane světa.)
Protivnici ove vrste jezičnog hegemonizma nisu se, međutim, nalazili samo među Srbima rimskoga zakona. Jezična pověst puna je i drugih priměra na kojima se na najboĺi način dade utvrditi koliko je istine u onoj „ko će kome ako neće svoj svome”. Sědi, recimo, Bajo negdě u staroj Hercegovini i onako dokon razmišĺa: E, viđu ove hegemoniste od Gackog – sve bi sebi! Vala, neće moći proći! Jotovaću ja moje śeđenje na svoj način, pa onaj pośĺe nek źeva. Kad autokefalizujem jezik, lako ću se pozvat na Poljake: otkad oni imaju ś i ź, pa ih niko zbog toga ne zajebava. Nije, međutim, ni stari Mujezin za to vrěme sěděo skrštenih ruku. Njemu čak bilo i lakše. Eeee, vidi-vidi kaurskih šejtana: moj bi jezik, pašćad, nazvali dunđerskim, a ja ga od sultana ko bakšiš dobio! Elem nejse, njima u inat u amanet ostavljam zanat: da se za vakta daidžinog unuka napravi defter bosanskoga jezika.
Zanimljiv je svakako, ako ne i najzanimljiviji, i ne tako davni priměr glasnog razmišĺaňa izvěsnog Vojislava Šešeĺa za vrěme ňegova boravka u lěpom, starom gradu Den Haagu. Prěvodeći mu jednom zgodom s engleskog rěči                                                                                      nekog, u inkvizitorsku odoru oděvenog, naddržavnog činovnika jedna je prěvoditeljica, možda i nehotično, rekla „hotimice”. Poznat i inače kao hegemonist širokih gabarita spomenuti je Šešeĺ iznenadio sve jezične sladokusce kojima je uža specijalnost bavĺeňe ovom tematikom – rekao je, naime, da ne razumě što za znači „hotimice”. Podsětila ga je ta rěč i na neko indijansko pleme i na nešto na albanskom i možda još na nešto sve dok mu na um nije palo da je „hotimice” sigurno neki bezvezni hrvatski izraz. E, sad, nakon ovakvog iskaza postavĺa se samo jedno pitaňe: nije li se Šešeĺ na taj način odrekao děla svog hegemonizma i možda i nehotično priznao da hrvatski nije srpski jezik? Ili je to možda učinio hotimice? Eeee, jebeš, ko će se još i time baviti!
Rane i korěni
A kad smo već kod prěvođeňa, ňega, hvala Bogu, ima s obě strane, a samim tim – hotimičnog ili nehotičnog, nebitno – i međusobnog prizn(av)aňa samostalnosti dva jezika (Bajov i Mujezinov tek čekaju na red), svrstavajući polako na taj način „Razlikovni”, u najmaňu ruku uz, „Hrvatsko-češki” ili „Srpsko-ruski” ako ne i uz latinski ili engleski rěčnik. Mnogi se sigurno sěćaju titlovaňa srpskih filmova na ekranima u Hrvatskoj, mnogi sigurno znaju i za srpsku verziju „Alana Forda”, mnogi roditeĺ kupio je svom dětetu „Priče iz davnina” Ivane Brlić Mažuranić, „prilagođen čitaocima u Srbiji”, ali je mnogima sigurno promakla simpatična lingvistička sado-mazo misao redateĺa Srđana Dragojevića, koji je prě nekih sedam godina za „Slobodnu Dalmaciju” izjavio kako bi volěo da ňegov film „Parada” u Hrvatskoj bude titlovan na hrvatski. Meni se ta ideja jako dopala. Jednostavno sam se ponadao da hrvatski zakon propisuje titlovanje. Znate, ta suptilna razlika između „pič*e” u dijalogu i „piz*e” u titlu, „Ranama” je donela najmanje 10 hiljada gledalaca, izjavio je Dragojević.
Tako je Dragojević hotimice, baš kao i Šešeĺ možda i nehotično, za vegetaciju ovog teksta pao kao kiša u savani: naměsto lamentiraňa o opravdanosti, odnosno neopravdanosti tvrdňi kako je hrvatski poseban jezik koji sa srpskim ima tek određenih sličnosti; kako je očuvani šokački akut blago kojim se ne može pohvaliti ni kosovsko-resavski govor; kako se strane jezične natruhe gomilaju s ove strane Dunava dok se s one isti ta... uuuups, posve drugi jezik brižno čuva i ňěguje... Navodeći tu suptilnu razliku između „pič*e” i „piz*e”, koje se i pored drugačijeg izgovora značeňski stopostotno poklapaju, Dragojević je na vrlo živopisan način objasnio potrebu da je najboĺi način za spajaňe prvo naći točku razdvajaňa. A kud ćeš boĺi priměr od „pič*e”, odnosno „piz*e” kao města zajedničkog porěkla? I za bosanski, i za crnogorski, i za hrvatski i za srpski (abecedno), odnosno: i za bosanski, i za srpski, i za hrvatski i za crnogorski (azbučno).
(Autor teksta je potpisnik „Deklaracije o zajedničkom jeziku”, nekoliko peticija i čekova s pokrićem, kao i ĺubiteĺ Gajeve varijante latinice)