Možemo li prevladati nacionalne (nacionalističke) države
Možemo li prevladati nacionalne (nacionalističke) države
Stara Grčka je bila, današnjim rečnikom govoreći, totalno decentralizovana, jer je svaki grad bio država za sebe... Da ne pominjemo da su uz to veoma dugo, u suštini gotovo neprestano ratovali jedni protiv drugih
Đorđe Dragojlović (Society, Cogito, ergo sum) Sve dok se nije javila Persija kao zajednički neprijatelj, što je doprinelo stvaranju saveza grčkih gradova-državica, odnosno, dok Aleksandar Makedonski nije osvojio te gradove, potom i Persiju i Egipat, kao i deo Indije i stvorio veliku centralizovanu državu. U stvari, Aleksandar Makedonski nije stvorio centralizovanu državu u današnjem smislu: to jeste bila jedna država, ali su njenim raznim delovima upravljali pojedini njegovi generali, od kojih su se najduže na vlasti zadržali naslednici generala Ptolomeja, kome je Aleksandar poverio upravu nad Egiptom. Poslednji vladar iz dinastije Ptolomejevića bila je čuvena kraljica Kleopatra, koja je smatrana egipatskom kraljicom, iako je bila iz grčke porodice koja je Egiptom vladala skoro tri veka.
Prva centralizovana država sa strogom hijerahijom je bio Stari Rim, ali se ni on ne može smatrati pretečom modernih centralizovanih država jer je temelj rimskog carstva i imperije bio – rat, osvajanje i pljačka osvojenih teritorija.
Prve moderne centralizovane države su rezultat – ne političke volje ovog ili onog vladara ili inspiracije nekog društvenog teoretičara – nego ekonomskih potreba jedne nove klase – klase kapitalista. Dobro je poznata činjenica da Nemačka i Italija sve do šezdesetih godina devetnaestog veka nisu bile jedinstvene države nego su bile podeljene – pocepane – na desetine malih država, a u slučaju Nemačke, na stotine samostalnih hanzeatskih gradova, na desetine feudalnih grofovija… Italiju je u jednu jedinstvenu državu ujedinio Garibaldi, a Nemačku je ujedinio Bizmark.
I šta je bila prva posledica stvaranja centralizovanih država, kao što se pre toga desilo u Francuskoj, Engleskoj, odnosno, Velikoj Britaniji, Holandiji, Danskoj, Švedskoj itd? Prva posledica bila je da je za celu zemlju važio jedan zakon, npr. o porodičnom pravu, da je u celoj zemlji bila ista novčana jedinica, da je u čitavoj državi kilogram bio iste težine, da je metar bio iste dužine... I tako redom. Osim kod Engleza koji su umesto decimalnog sistema uveli svoj, specifični, sa funtom od 60 penija i stopom i jardom i miljom – čega se kao ljubitelji tradicije i danas drže iako je ceo svet preuzeo decimalni metrički sistem.
Šta su radile te nove, centralizovane države? Želele su da se dočepaju novih tržišta za svoje proizvode, želele su da se dočepaju jeftine radne snage, i još i više, da stave svoju šapu na rudna, energetska i druga prirodna bogatstva drugih država. Tako su ponovo počeli ratovi, ali ne sada jednog feudalca protiv drugog, nego jedne centralizovane države protiv druge. A to je podrazumevalo stvaranje profesionalne vojske i profesionalnih, školovanih oficira, profesionalne-školovane birokratije, uvođenja jedinstvenih poreza itd. Ali pošto se na primeru ratova, pre svega onih između Nemačke i Francuske, pokazalo koliko je to skupo i koliko žrtava nosi sobom, moderne, centralizovane kapitalističke države su se okrenule trećem svetu i počele da stvaraju svoje kolonije, da grade svoje imperije, u čemu su, naravno, najuspešniji bili Britanci, stvarajući svoje kolonije u Africi, na Bliskom Istoku, u Aziji, Severnoj i Južnoj Americi, uključujući i Australiju gde niko drugi nije mogao ni da primiriše.
Takva podela kolonija od strane ranije formiranih centralizovanih država kao što su Britanija, Holandija, Danska, Španija, Portugalija, Švedska itd, izazvala je zavist i nezadovoljstvo u „zakasnelim” državama poput Italije i Nemačke, ali i Japana. Šta je bila posledica tog nezadovoljstva zakasnelih država? Pa zna se: Prvi, a onda i Drugi svetski rat, sa nebrojenim milionima žrtava! Nije uopšte slučajno što su baš te tri države stvorile svoj pakt i ratovale za kolonije i ekonomske resurse sa svima ostalima!
Dakle, koliko god da su centralizovane države imale svojih prednosti: jedinstveni jezik, kodifikovano pismo, jedna nacija, jedinstvene merne i novčane jedinice, jedna vojska, jedna birokratija, jedna vlada, jedan poreski sistem, jedan zakon (često i jedna crkva) – ipak se pokazalo da sobom nose i brojne užasne slabosti.
Da, da... A šta se onda dogodilo? Po završetku Drugog svetskog rata prvo je osnovano Zajednica za ugalj i čelik, koje su formirale evropske države-nacije. Time je, kako je to neko svojevremeno formulisao, učinjen prvi korak ka prevladavanju granica nacionalnih-nacionalističko-osvajačkih država. Nakon toga, korak po korak, to je dovelo do stvaranja Evropske unije, kao zajednice gotovo trideset suverenih država. Šta je bio osnovni motiv za stvaranje Evropske unije? Kao i kod nastanka centralizovanih novih kapitalističkih država-nacija, to nije bila volja ovog ili onog vladara niti teorijska zamisao ovog ili onog sociologa, filozofa, politikologa – nego je to bila posledica ekonomskih interesa evropskih država. A koji je bio glavni interes koji je pokrenuo ceo proces koji je posle više decenija doveo do stvaranja Evropske unije? To je bio napor da se evropska privreda spasi od američke dominacije koja se spremala da proguta svaku pojedinačnu fabriku, privrednu granu, pa čak i državu. A kako smo rekli, sve je počelo od Zajednice za ugalj i čelik.Koji je danas osnovni problem Evropske unije – ako ostavimo po strani one koji su dnevno-političke naravi, uključujući i ksenofobiju i rasizam, ali opet zbog borbe za ograničeni broj radnih mesta? Glavni problem je što države-članice, a to se odnosi pre svega na njihove ekonomsko-političko-vojne vladajuće elite – žele da u što većoj meri i na što duži rok sačuvaju svoju samostalnost i nezavisnost. Međutim, to je potpuno nemoguće – gledano iz istorijsko-strateške ravni – pa je pokrenut novi proces: proces decentralizacije svake države-članice, proces regionalizacije kojim se povezuju delovi dveju ili više država (kod nas IPA program povezuje Vojvodinu i južnu Mađarsku, Vojvodinu i Hrvatsku itd), odnosno, proces jačanja lokalne samouprave kao bitnog faktora decentralizacije.
Možda to nije uvek jasno na prvi pogled, ali u tim procesima nesumnjivo je najznačajniji proces regionalizacije. On lagano, korak po korak, vodi ka suštinskom brisanju granica između država, makar one formalno-pravno ostale još nekoliko decenija.
Jednog dana će Evropska unija biti Ujedinjena Evropa (sa malim ili velikim početnim slovom u, svejedno) koja će moći da se na ekonomskom, vojnom i političkom planu odbrani od američkih imperijalnih ambicija, odnosno, od ruskih imperijalnih ambicija, a svoju golemu ulogu će odigrati i kineske ekonomske ambicije. Najzad, već danas kad bi Kina na tri meseca prestala da otkupljuje američke obveznice (a zna se da je to zemlja sa najvećim budžetskim i spoljno-trgovinskim deficitom) – SAD bi bankrotirale.
Sve u svemu: regionalizacija je najbezbolniji put da se decentralizacijom država-nacija kroz proces povezivanja ekonomskih, saobraćajnih, kulturnih, infrastrukturnih, sportskih, humanih-ljudskih itd. resursa dveju susednih zemalja – prevlada želja centralizovane države da dočeka dvadeset i drugi vek. Naravno, ne znam(o) koliko će vremena trebati da države-nacije u Evropi stvarno postanu deo drage nam, ali ipak – istorijske – pošlosti, ne znam(o) kada će ljudi početi da žive u decentralizovanim regionima i lokalnim samupravama na koje kao građani mogu da imaju neuporedivo veći, jači i efikasniji uticaj nego na veliku centralizovanu državu... Ali eto, koliko god bilo nezahvalno prognozirati, neka bude – biće to negde do kraja ovog veka!
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Tekst je deo projekta Afirmacija kulture dijaloga i tolerancije koji je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine – manjinske zajednice
Prilozi odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije ili Pokrajinskog sekretarijata
