Boriti se mora

Boriti se mora
Zahvaljujemo Ti se na svemu što si uradila u razvoju radničkog pokreta, u Narodnooslobodilačkoj borbi i antifašističkom pokretu, u izgradnji samoupravno socijalističke, nezavisne i nesvrstane Titove - naše Jugoslavije!
S. S. – Đ. D. (Society/Events) Ida Sabo je početkom jula obeležila stoti rođendan, a reči kojima započinjemo ovaj tekst ispisane su u rođendanskoj čestitki organizacije subotičkih komunista, valjda jedinih koji su se (iz naše sredine, da ne bude zabune) setili njenog stotog rođendana. A bilo bi red, verovatno je to pitanje čiste pristojnosti, da su se njenih stotinu godina setili i neki drugi, delili njena mišljenja ili ne.
U momentu kada se pokušava rehabilitacija osvedočenog saradnika okupatora tokom Drugog svetskog rata, možda valja razmisliti nad rečima koje su subotički komunisti uputili stogodišnjoj revolucionarki: Hvala Ti što si likom i delom dokazala i ukazala da samo život i rad u bratstvu-jedinstvu, zajedno obezbeđuju život po meri Čoveka, prosperitet Subotice, Vojvodine, Srbije, Jugoslavije i svet za ljude bez nasilja... Hvala Ti što smo i danas zajedno u neprestanoj borbi i što nas bodriš rečima: „Boriti se mora”!
Ove reči o večitoj borbi toliko su puta parafrazirane u književnosti, umetnosti, da je suvišno podsećanje citatima. Ali, ne moraju se deliti komunistička uverenja da bi se mogao izvući odgovor na pitanje ko je u Drugom svetskom ratu kod nas bio na ispravnoj strani: Milan Nedić, ili Ida Sabo? Samo nemojte misliti da je pitanje pretenciozno, besmisleno čak, jer svako pomirenje mora imati neke granice koje se ne mogu prelaziti. Za razliku od Ide, delili mi njena politička opredeljenja ili ne, Nedić je nedvojbeno kvisling. Da podsetimo, ako smo zaboravili poreklo izraza: Vidkun Kvisling (Vidkun Quisling) je norveški političar koji je tokom rata sarađivao sa nacistima – nema suštinske razlike između njega i Nedića. Samo, u Norveškoj ga (od sramote, valjda) ni ne pominju, a nikom ni ne pada na pamet da traži njegovu rehabilitaciju!
Ne znamo šta Ida Sabo misli o ovim pitanjima, u razgovorima objavljenim povodom stogodišnjeg jubileja nema reči o tome. Koliko god delovalo banalno, moramo pomenuti, jer o tome nismo slušali ni kada je školski program bio drugačije koncipiran, a verujemo da mnogi nikada nisu ni čuli za taj podatak. Elem, u Pragu postoji ulica 5. maja, datuma kada je počeo ustanak protiv nacističke okupacije. Obratite pažnju, jer nije greška: 5. maja, ali – 1945. godine. Potrajao je tri dana i ugušen je 8. maja, da bi Crvena armije dan kasnije oslobodila grad.
U tekstu u Politici od pre nekoliko dana, pišući o Nedićevoj rehabilitaciji, Muharem Bazdulj podseća na Slobodu Trajković, verenicu Ive Lole Ribara, koju je Nedićeva policija, sa celom njenom porodicom uhapsila i prebacila u Banjički logor, gde su stradali u gasnoj komori. „Ne može, Srbijo, i Nedić i Sloboda. Biraj”, zapisao je Bazdulj.
Ne može, naravno, ni Nedić (i neki drugi, svakako) i Ida Sabo i ma koliko delovalo banalno i (nekima) nimalo lako, moraćemo se opredeliti.
Neka nam Ida oprosti što smo njeno ime koristili u ovom kontekstu, ali čini se da drugačije nije moglo. Neka ona poživi i neka nas podseća na budalaštine u koje se uvaljujemo...
Da se nakon ovih skretanja još malo vratimo nosiocu Partizanske spomenice, (ne)broj(e)nih odlikovanja i poslednjoj heroini Drugog svetskog rata, Ida Sabo. Pripadala je grupi komunista koja je organizovala ustanak 1941. godine, pa se naredne godine našla i iza rešetaka, ali policijski doušnik nije mogao ničeg da se seti o njoj, pa je, izdržavši mučenje, puštena iz ljubljanskog zatvora. Bila je u Glavnom štabu partizanskih odreda Slovenije.
Sa svega trinaest godina bila je tekstilna radnica, živeći u Subotici. Potom se pridružila radničkim sindikalnim savezima Jugoslavije, kao i Savezu komunističke omladine Jugoslavije. Sredinom tridesetih godina svake je nedelje iz grada peške(!) odlazila do Tavankuta, gde je, da koristimo taj rečnik, politički radila sa siromašnim seljacima i poljoprivrednim nadničarima. Iz Subotice je morala da ode u Ljubljanu, gde je obavljala dužnost sekretara Okružnog komiteta SKOJ-a.
Kao politički aktivna građanka, imala je odgovorne funkcije u Sloveniji, Jugoslaviji, Srbiji, ali i Vojvodini, kao poslanica i potpredsednica pokrajinske Skupštine. Bila je i članica Predsedništva SFRJ, Predsedništva Srbije i Saveta federacije.
Neka joj sudbina dodeli još mnogo godina tokom kojih će nas podsećati na vrednosti koje su nekada važile među revolucionarnom omladinom, kojoj je ona zasigurno pripadala.
Ida Sabo je nosilac brojnih odlikovanja i dobitnik mnogih priznanja, od kojih bismo podsetili na jedno, koje joj je dodelila Subotica. Reč je o Diplomi za životno delo, koje je dobila 1985. godine. Bila je i prvi dobitnik tog gradskog priznanja (koje odgovara današnjem priznanju počasni građanin), koje je dodeljeno svega dva puta. Dve godine kasnije, 1987, to je priznanje dobio i Tibor Sekelj, ali kako nas je on godinu dana kasnije zauvek napustio, Ida Sabo je ostala jedini njegov živi dobitnik.
٭ U prilogu donosimo reči mađarskog pesnika Atile Jožefa, ispisane na zahvalnici koju su joj subotički komunisti uručili za stoti rođendan. Valjda će mi oprostiti, i oni i meni nepoznati prevodilac, što sam donekle promenio tekst na srspkom. Đ. D.
Az Életműért Oklevél egyetlen élő birtokosa
Júliusban múlt százéves Szabó Ida, a második világháború utolsó néphősnője, számos kitüntetés birtokosa.
Emlékeztetnénk köztük egyre, mely a felsorolásokban mindig kimarad, s melynek Szabó Ida az egyetlen élő birtokosa. Hetven éves volt, amikor 1985-ben megkapta Szabadka Az Életműért Oklevelét. Ezzel a városi kitüntetéssel (amely megfelel a mai díszpolgari elismerésnek), rajta kívül még csak Székely Tibort tisztelték meg, 1987-ben. Székely azonban egy évvel később, 1988-ban, távozott köreinkből…
Szabó Ida egyike volt azoknak a kommunistáknak, akik 1941-ben felkelést szerveztek, majd emiatt egy évvel később rács mögé került, Szlovéniában, de eltűrte a kinzásokat, a besúgó meg nem tudott kézzelfogható adatokat nyújtani, igy szabadlábra került.
Már tizenhárom éves korában textilipari munkás volt Szabadkán, majd csatlakozott a munkások szakszervezeti szövetségéhez meg a Jugoszláv Kommunista Ifjúsági Szövetséghez (SKOJ). Ezután Szabadkáról Ljubljanába kellett költöznie, ahol a SKOJ helyi bizottságának titkára volt.
Felelősségteljes funkciókat töltött be Szlovéniában, Jugoszláviában, Szerbiában és Vajdaságban is, a tartományban a parlament képviselője és alelnöke is volt. Emellett Jugoszlávia meg Szerbia elnökségének, meg a Szövetségi Tanácsnak is tagja volt. Reméljük, hogy Szabó Ida még sok éven át emlékeztet majd azokra az értékekre, amelyek régen a forradalmi ifjúságot vezették.