Degenerisani um i njegovi plodovi

Degenerisani um i njegovi plodovi
Ukoliko je sinoć pažljivo slušao o onome što se u nacističkoj Nemačkoj videlo, i posetilac skromne mašte mogao je izvući zaključak da su mnoge stvari iz sredine tridesetih preživele do današnjih dana, evoluirajući u novo ruho, ali ne i telo
Zlatko Romić (Society/Events) Kokoschka 99,99; Munk samo 19,99 dolara.
Ovo su, hipotetički kazano, mogle biti akcijske cene čuvenog Oskarovog „Autoportreta” i Arturovog „Krika” na nekoj aukciji u Švajcarskoj nakon što im je pre toga (prema nekim podacima) oko dva miliona posetilaca izložbe u Minhenu 1937. svojim prisustvom udarilo pečat „degenerisane umetnosti”. Zajedno sa još „oko 648” radova (od oko 14.000 „izabranih”) Kokoschkino i Munkovo delo na najbolji su način osetili – kako je rekla direktorica Savremene galerije Nela Tonković – „progon, ne samo umetnosti nego i mišljenja i ljudi”.
Vizure iste figure
I upravo progon mišljenja i ljudi sve vreme njenog sinoćnjeg predavanja „Ubijanje duha: Treći Rajh i moderna umetnost” provlačio se kao bodljikava žica, postavljena ovih dana kako bi podsetila na slavna vremena kada je ideologija krvi, tla, rase i mase proglašavala nevrednim života sve što je odudaralo od kršć… arijevske čistote.
I pre nego što je spomenula minhensku izložbu – koja u svojoj suštini ima sva obeležja Šešeljevog performansa 5. maja 1992. u Hrtkovcima – Tonkovićeva je neke od prisutnih rečima da je Hitler na vlast došao uz podršku 49,5% glasova građana Nemačke podsetila na neku noviju istoriju u nama bližem okruženju. Tadašnje zatvaranje jevrejskih radnji – baš kao i današnje granica i uvoza robe – bilo je samo fizička manifestacija u totalitarizam obolelog duha.
U likovnoj umetnosti nacističke Nemačke – Nela Tonković je rekla, a podaci o tome svedoče – stvari su postavljene tako da su ekspresionizam, dadaizam ili kubizam sa svojim „poremećenim pogledom na svet” zgaženi od etatizirane umetnosti „koja ne nastaje nego se provodi”. Usporedbe radi: nešto poput današnje zastupljenosti klasične muzike u medijima u odnosu graktalice i groktače svih fela. E, sad radi li se o „tri slavenske figure” na Barlachovom „Magdeburškom spomeniku” ili o za Fajgelja nedopustivom prikazanjuj „Isusa bez lica” uvek će više biti stvar pogleda nego li samih očiju. Baš kao što je stvar sluha, a ne ušiju, doživljaj Wagnera u odnosu na užitak u Baji Malom Knindži.
Varijacije mutacije
Sve u svemu, ukoliko je sinoć pažljivo slušao o onome što se u nacističkoj Nemačkoj videlo, prvo između redova a kasnije i iz „messerschmittova”, i posetilac skromne mašte mogao je izvući zaključak da su mnoge stvari iz sredine tridesetih preživele do današnjih dana, evoluirajući u novo ruho, ali ne i telo. Primera radi, ni životinjski hranjene ili tuširane vodenim topovima i suzavcem izbeglice u Röszkeu na svojim rukavima nisu imali trake s polumesecom kao što to u početku nisu imali ni stanovnici prvog nemačkog koncentracionog logora u Dachauu. Ali, s obzirom na to da se umetnost i kultura u doba nacizma ni u osnovnoj ni u srednjoj školi ne uče čak niti kao jedna nastavna jedinica, onda je i posetilac s ponosnim natpisom na majici „Bogu hvala što sam Srbin” logična posledica izostanka kritičke svesti o kojoj je predavačica govorila kao o zabranjenoj umetničkoj ili novinarskoj kategoriji u vreme do sada najdubljeg ponora civilizacije.
Tim pre je i ciklus predavanja „Umetnost preko reda” – a posebno sinoćna tema – ne samo fakultativno popunjavanje brojnih rupa u obrazovnom sistemu današnjeg društva nego i preko potreban čin vaspitanja i održavanja duha zdravim i otvorenim. Jer, fašizam u svim svojim misaonim i manifestativnim oblicima je predmet sam po sebi koji se polaže u svakodnevnoj praksi i iz kog se – što je na pokaznoj vežbi najbolje demonstrirala Petra László – pada u trenutku. Fašizam je, uostalom, i virus kojim se u istom tom trenutku može zaraziti više ljudi nego bilo kojom drugom bolešću, a njegovo izlečenje i saniranje posledica trajaće i nadživeće i otkrivanje leka protiv raka ili „side”.
(Tekst objavljujemo u okviru saradnje/razmene sa redakcijom subotičkog Magločistača, /samo/definisanog kao „portal za razvedravanje stvarnosti”; iz tehničkih razloga, naslov je skratila redakcija Diurnariusa, koja je izabrala i fotografije objavljene uz tekst, osim prve)
„Ubijanje duha: Treći rajh i moderna umjetnost”
U Suvremenoj Galeriji Subotica, u četvrtak 24/9/2015 održano je predavanje „Ubijanje duha: Treći rajh i moderna umjetnost” u okviru ciklusa predavanja „Umjetnost preko reda”. Predavač je bila Nela Tonković, a govorila je o pitanju kulture i umjetnosti u nacističkoj Njemačkoj. U nacističkoj Njemačkoj, Hitlerovom projektiranom Trećem rajhu, pitanje kulture bilo je jedno od najbitnijih.
Fanatično uvjereni da se u kulturi, a posebno u umjetnosti, ogleda duh jednog naroda, nacisti su činili sve da umjetnost pretvore u disciplinu koja treba pokazati naciji kako će jednom izgledati nova, nadmoćna rasa. Paralelno s ovim procesom, tekao je postupak žestokog proganjanja onih umjetnika koji su slikali, za naciste, neprihvatljive prizore iskvarene likovnosti. Naročito su bili progonjeni ekspresionizam i kubizam, pravci koji su gotovo izbrisani iz kolektivnog vidokruga stanovnika Njemačke s kraja tridesetih i početka četrdesetih godina 20. stoljeća. Progon moderne umjetnosti bio je provođen krajnje sustavno, pa su tako sve umjetnine koje nisu zadovoljavale nacističke kriterije „dobre slike” uklonjene iz muzeja i javnih zbirki, prodavane, spaljivane, a umjetnici su nemilosrdno kažnjavani tzv. zabranom slikanja.
Odnos Trećeg rajha prema modernizmu u umjetnosti, kao i posljedice tog destruktivnog odnosa, teme su predavanja „Ubijanje duha: Treći rajh i moderna umjetnost”. (http://www.croinfo.rs/sucultus-news/rujan-2015/)
A propagandista és az ekszpresszionizmus
Nem voltam jelen az előadáson, tehát nem is tudhatom, Nela Tonković mennyire foglalgozott a náci rendszer által rosznak, elfogadhatatlannak, egészen pontosan degeneráltnak, elfajultnak tartott művészeti irányzatokkal… Melyek közül néhányat, az ekszpresszionizmust, dadaizmust, kubizmust, elvileg minden –ust teljes formában elfogadhatatlannak tartottak a nácizmus alatt.
A nácik igen sokáig foglalkoztak a kérdéssel, hogy milyen is lehet, milyen kell, hogy legyen az elfogadható, a megfelelő művészet. Ezzel a kérdéssel, pontossabban, a degenerált művészet – Entartete Kunst – felismerésével, az elsők között Paul Schultze–Naumburg műépítész és festő foglalkozott, még az első világháború kezdetének idején.
Jóval később, a náci vezetők még mindig tárgyalták a kérdést, 1922-ben a párt lapjában (Völkischer Beobachter, Nemzeti /meg/figyelő), az ekszpresszionizmust javasló cik jelent meg, de hatalmas támadások érték a szerzőjét. Évekkel ezután, Alfred Rosenberg az akadémiai, valamint a nép szelleméből eredő művészetet javasolta, mig Joseph Goebbels, a náci rendszer fő propagandistája, az ekszpresszionizmus mellett ált.
A nácik 1933-ban alakították meg a Cári Kultúr-kamarát (Reichskulturkammer), aminek az első eredményei között a könyvek égetése (is) volt… Goebbels még három éven át szorgalmazta az ekszpresszionizmust, aztán engednie kellett, és 1937-ben végre megszervezték münchenben a nagy kiállítást, melynek a címe Entartete Kunst (Degenerált művészet) volt.
Végül, két érdekesség. A müncheni kiállításnak két millió látogatója volt, s még tizenegy városban lett később bemutatva. Párhuzamosan a münchenivel megrendezték az elfogatható, a náci szellemet bemutató alkotások kiállítását is, melynek még fél millió látogatója sem volt.
És a másik érdekesség: az Entartete Kunst kiállítást végül is (ki más?) – Joseph Goebbels nyitotta meg.
S. Gy.