Simbol ponovnog rađanja

Simbol ponovnog rađanja

Uskršnji post je na izmaku. U svakodnevnom životu praktikovanje posta se u našoj svesti javlja u uskoj vezi sa religioznim tradicijama i vrednostima. Ta duhovna dimenzija je u svim kulturama bila veoma značajna: primera radi, budistički filozofi smatraju da se najviši nivo transcendentalne meditacije može postići jedino uz odgovarajući post.  No, post je hiljadama godina, u svim kulturama, oduvek imao i svoju materijalnu stranu, dijetetsku, dakle zdravstvenu, odnosno gastronomsku.

Đorđe Dragojlović (Society) U staroj Grčkoj post je često praktikovan iz zdravstvenih razloga. Otac moderne medicine, Hipokrat, držao je da je za održanje zdravlja potrebno s vremena na vreme organizam odmarati odgovarajućim postovima, bilo potpunim odricanjem od jela kroz izvesno vreme, ili uzdržavanjem od određenih vrsta jela.

Stargrčki filozof Epikur iz Samosa smatrao je da se sreća sastoji u užitku, do kojega se dolazi njegovanjem znanja i prijateljstva, u bezbolnosti, u smirenju. Njegovo učenje je kasnije vulgarizirano, pogrešnim isticanjem njegovog učenja o uživanju kao najvećem dobru. No, za nas je ovog puta važno da je on smatrao da je jedna od velikih prednosti ivrednosti posta to što povećava gastronomski užitak u jelima. Ukoliko se kroz izvesno vreme uzdržavamo od nekih jela, nakon toga ih konzumiramo s još većim uživanjem.

Blagotvornost lagane ishrane potvrđena je i jednim eksperimentalnim podatkom, dokazanim za sada, samo na laboratorijskim životinjama: unošenje 40 posto uobičajenih količina hrane može da produži životni vek. Objašnjenje je da gladovanje usporava reproduktivni proces, čime indirektno utiče na produženje života. Ma koliko ovo podsećalo na čuveni vic o Ciganinovom konju, deluje suvislo, ama se nikom ne preporučuje da sam pokuša dokazati još uvek nepotvrđenu teoriju. U svakom slučaju, nema sumnje da umerena ishrana, praćena  redovnom fizičkom aktivnošću, doprinosi ravnoteži duha i tela. Harmoniji tela i duha trebao bi da teži svaki čovek, a da post doprinosi njenom uspostavljanju odavno je bilo poznato: post se spominje još u  MojsijevojPrvoj knjizi postanja, nekih 1.200—1.300 godina pre Nove ere.

Moja najranija sećanja na Uskrs odnose se na nestrpljivo iščekivanje šta će nam doneti uskršnji zeka. Donosio je, uvek ponešto, ali za nas (tada) klince, ostala je večita tajna kako to da simpatični dugouško nosi jaja? I to još kokošja, pa još i ofarbana! Danas smo mnogo stariji, ali deo te misterije nije nikada razvejan. Nikakvo čudo, ako se zna da je gotovo svaki autor razvio svoju teoriju o uskršnjim jajima i njihovom bojenju, što je danas običaj široko prihvaćen u svetu.

Mnogo je legendi koje pokušavaju pružiti objašnjenje za crvenu boju uskršnjih jaja. Prema jednoj, izvesna seljanka je upravo skupljala jaja u kokošinjcu, kada je saznala vest o Isusovom uskrsnuću. Otrčala je u komšiluk, ali su tamo bili skeptični: Da, uskrsnuo je, kao što su crvena jaja u tvojoj kecelji, rekli su joj, da bi sa zaprepaštenjem konstatovali da su jaja zaista crvena.

Priča i legendi poput ove ima bezbroj, poput one o kapi Isusove krvi koja je pala na jaje u korpi pored žene koja se molila ispod krsta. „Enciklopedija svakodnevnih verovanja i običaja“ objašnjava da su crveno ofarbana jaja, kao i sam običaj farbanja jaja, koji spada u žrtvene kultove, direktno vezani za Hristovo uskrsnuće. Crvena boja simboliše Spasiteljevu nevino prolivenu krv na Golgoti, a crveno je istovremeno i boja uskrsnuća. Prema pomenutom leksikonu, običaj bojenja jaja se u hrišćanstvu prvi put pominje u 12. veku, a u našim krajevima nekoliko stotina godina kasnije. Arheolozi su u Nemačkoj, u grobu starom više od hiljadu i pet stotina godina, pronašli crveno ofarbano jaje...

Jaje sa zametkom iz kojega će se razviti svijet univerzalan je i sam po sebi jasan pojam... Jaje je prvobitna stvarnost koja sadrži mnoštvo bića u zametku, nalazimo u „Rječniku simbola“. Mišljenje da je svijet nastao iz jajeta zajedničko je Keltima, Grcima, Egipćanima, Feničanima, Kanaancima, Tibetancima, Indijcima, Vijetnamcima, Kinezima, Japancima, stanovnicima Sibira i Indonezije i mnogim drugim narodima.  Međutim, jaje simbolizira i ponovno rođenje i obnavljanje: u počecima, ono je zametak ili prvotna stvarnost, a njegova kružna funkcija proizišla je iz njegove prve uloge.

Čovek je čudnovato biće, valjda jedino na planeti koje se ubija (i) hranom. Jer, jede i kada nije gladan, jede iz čistog uživanja, od običnih grickalica do najmaštovitijih kulinarskih kreacija. Budimo ipak pravedni, da nema tog uživanja u jelu, ne bi bilo ni gastronomije. Zbog toga psihijatri smatraju da je post svojevrsno iskušenje, jer je hrana jedan od značajnih izvora prijatnosti, pa odricanje od nje zahteva jaku motivaciju, pošto je to istovremeno i odricanje od izvesnih zadovoljstava.

Kada smo već pomenuli zadovoljstva: jedan od uskršnjih rituala koji je nama, kada smo postali malo stariji, redovno padao u dužnost, bilo je pripremanje rena za uskršnji doručak. Ovaj ljuti koren, koji se uz šunku i jaja služi kao salata,  danas kupujemo, ima ga u bezbrojnim varijantama. Pre nekoliko decenija to je bilo gotovo nezamislivo: kupovan je svež, da bi se kod kuće čistio a potom narendao. Ko god to nije radio, ne može da zamisli intenzitet uživanja kojima su tokom te operacije izložene u prvom redu nosnice, ali i oči – posebno ako nismo obazrivi, pa nam kap soka od rena padne u oko.  Disati kroz nos tokom rendanja rena gotovo je nemoguće, nešto je bolje disati na usta, ali najbolje bi bilo prestati disati – što je, naravno, nemoguće.

Bilo kako bilo, redovno godišnje rendanje rena bila je najbolja priprema za uvežbavanje njegovog konzumiranja, bez posledica. Ren je svakako veoma zdrav i dobar za organizam, pa je šteta što se tokom ostalog dela godine relativno malo koristi. U neku ruku ren je zbog toga, sa kulinarske tačke gledišta, karakterističnije obeležje Uskrsa od drugih tradicionalnih jela koja uzimamo za taj praznik.

Da se vratimo jajima koja su ipak tradicionalno obeležje Uskrsa i u običajima vezanim za ishranu tokom uskršnjih praznika sigurno su jedno od najstarijih i najvažnijih jela. Prema nekim zapisima, jaje je taj značaj dobilo zahvaljujući činjenici da je u ranom periodu hrišćanstva tokom posta bilo zabranjeno uzimanje bilo kakvih masnoća i jaja. Gomile jaja, koje su kokoške tokom tih nedelja snele, ljudi su za uskršnje praznike jeli sa zadovoljstvom, a pošto ih je bilo mnogo, mogli su ih i poklanjati komšijama,prijateljima... Postoje mišljenja da je upravo to dalo inspiraciju za bojenje jaja, kako bi ona – kao poklon – što lepše izgledala.

Otkad zeke nose jaja

Različiti su običaji oko poklanjanja uskršnjih jaja, pa je tako u nekim delovima Rumunije uobičajeno da gost nosi jaje domaćinu. Postoji i običaj da kumovi kumčetu po svojoj deci pošalju perec i tri crvena jajeta. U drugim krajevima deca su išla kod kumova, koji bi ih darivali šarenim jajima, ponegde bi i deca kumovima nosila farbana jaja, dok bi oni uzvraćali poklon. U nemačkim selima u Banatu običaj je bio da kumovi kumčetu poklone korpu jaja, voća i kolača. Stanovnici Mokrina su stari običaj tucanja jaja razvili u sportsko—turističku manifestaciju, Grci su za jaje koje bi kokoška prvo snela na veliki petak smatrali da ima čarobne moći. Narodno verovanje u nekim delovima Nemačke drži da se, gledajući na uskršnje jutro kroz jaje, može u njemu videti jagnje koje pleše... Jaja su korišćena i za proricanje budućnosti: ako bi ga razbili u noći velikog petka i sipali u vodu, oblici koji bi se stvorili pokazali bi kakav će biti rod kod naredne žetve.

Postojao je i običaj da devojke veče uoči Uskrsa na pragu ostave koru od jaja, kako bi saznale šta će biti zanimanje budućeg muža: upravo ono čime se bavi prvi muškarac koji na Uskrs kroči u kuću.

Nema nikakve sumnje da su jaja na izvestan način i prirodan pandan postu, pošto je njihovo žumance prava holesterolska bomba, zbog čega mnogi autori različitih dijeta (i dijete su neka vrsta posta, zar ne?) strogo ograničavaju njihovo konzumiranje. Neki potpuno zabranjuju korišćenje žumanaca u ishrani, preporučujući da se nedeljno pojede sedam belanaca, svakog dana po jedno, ali ni jedno žumance. Nigde međutim ne objašnjavaju šta sa se radi sa nagomilanim količinama žumanaca. Šteta bi bila baciti ih, pa ako nema oko kuće neko živinče u čiju se hranu mogu dodati, preostaje samo da ih sami pripremimo i smažemo – čim završimo dijetu, naravno.

Jaja su nešto što se vrlo lako i vrlo brzo priprema, na bezbroj načina, pa zato valjda i deca prvo nauče kako skuvati jaje ili pripremiti kajganu. Ali, jaja se za uskršnji doručak pripremaju samo na jedan i nikakav drugi način. Kuvanjem, naravno, a tu nema nekih velikih i neotkrivenih tajni. Osim večitih rasprava o tome koliko dugo treba kuvati jaje da bi bilo meko, odnosno tvrdo kuvano. No, o tome nekom drugom prilikom.

Postoje teorije prema kojima čovekova sećanja ne sežu samo do najranijeg detinjstva, već i u period pre samog rođenja, ali se ona čuvaju u podsvesnoj sferi... Možda je zaista tako, ali u stvarnom životu ljudi se obično sećaju značajnijih događaja unazad negde do četvrte godine života. Veoma je malo onih koji se mogu setiti nečega iz još ranije mladosti, a u svakom slučaju to su slike istrgnute iz života, fragmenti kojima je najčešće nemoguće odrediti tačan datum događanja... Upravo tako ni ja ne mogu reći kada se to dogodilo, ali među mojim najranijim sećanjima jedno se odnosi i na uskršnjeg zeku iz naslova ovog dela teksta. Stanovali smo u to vreme na Paliću, u zadnjem delu lepe vile i pravili smo jedne večeri gnezdo za zeku koji će nam doneti darove za Uskrs. Bili smo, brat i ja, mali, ali prilično sumnjičavi, jer nam se činilo da nema mnogo šanse da dobijemo najavljene poklone, pošto se gnezdo u koje bi ih zeka trebao ostaviti nalazilo na prozoru stana na visokom prizemlju. Rano ujutro gnezdo je međutim bilo puno šarenih jaja, a našlo se tu još po nešto, pa je sumnja, barem u tom trenutku, bila zaboravljena. Za razliku od nas, koji smo gnezda pravili na prozoru, terajući zeku da akrobatiše, u nekim, protestantski praktičnim zemljama, poput Belgije, Holandije ili Nemačke, običaj je bio da roditelji uskršnja jaja namenjena deci sakrivaju u vrtu, jer ih je tamo sneo zeka. Sasvim logično, pošto se pripadnici zečjeg soja po baštama mnogo češće viđaju nego na prozorima, posebno ako u vrtu ima i kupusa...

Ne bih baš rekao da nam je bilo jasno kako to da zeke nose jaja, pa još kokošja, kako se ispostavilo kada smo ih pojeli, ali činjenice su činjenice: gnezdo je uveče bilo prazno, a ujutro su jaja bila u njemu. Pitanje je inače savim logično: zaista, od kada to zeke nose jaja? Ni od kada je odgovor koji se nameće, jer, zaista, još nije otkrivena sorta rođaka Duška Dugouška koja nosi jaja. Međutim, u svetu verovanja, tradicije, običaja i simbola ništa ne mora podlegati zakonima razuma. U tom smislu, odgovor je drugačiji: uskršnji zeka nosi jaja negde od sedamnaestog veka, jer je negde u to doba postao jedan od likova prazničnih običaja evropskih naroda.

Veseli dugouško je još u antičkim vremenima bio zemaljski simbol Meseca, nebeskog tela, odnosno planete, prema tadašnjim shvatanjima kosmogonije, koja ima najveći uticaj na plodnost i prema čijim su se menama izračunavali datumi značajnih praznika. Zec, odnosno kunić, koji se u svakodnevnom životu često poistovećuju, iako su daleko od toga da budu jedno te isto, lunarni su jer danju spavaju a noću skakuću, jer se poput Meseca mogu pojaviti i iščeznuti neprimetno, nečujno i brzo poput senke i, konačno, jer su toliko plodni.

Moramo znati da lunarni bestijarij ima vrlo veliku važnst u tom nižem tkanju dubokoga sna u kojem su urezani arhetipovi svijeta simbola, kako bismo shvatili značenje mnogobrojnih zečeva i kunića – tajnovitih, bliskih i često nepriličnih pratilaca mjesečine u svijetu mašte. Njih ima u svim mitologijama, vjerovanjima i narodnim predajama i uvijek su nalik jedni na druge, unatoč svim svojim suprotnostima, kao što su i slike mjeseca svagdje nalik jedna na drugu. Mjesec ih povezuje s drevnim božanstvom Zemljom—Majkom, sa simbolizmom voda, koje oplođuju i preporađaju, sa simbolizmom vegetacije, simbolizmom neprekidne obnove života u svim njegovim oblicima. Njihov je svijet svijet velike tajne u kojemu se život obnavlja smrću, pišu Jean Chevalier i Alain Gheerbrant u svom Rječniku simbola.

Treba li da nas čudi, u svetlu ovog što smo naveli o zecu i kuniću, koji su dakle toliko bliski simbolizmu neprekidne obnove života, povezani s idejom obilja, bujnosti i razmnožavanja, što su dovedeni u vezu s Uskrsom, najvećim hrišćanskim praznikom, ali istovremeno i blagdanom koji simbolizuje početak proleća, perioda obnove prirode? I što su, postavši likovi uskršnjih običaja, na prirodi nepriličan ali logičan način najuže povezani s jajem kao izvorom života, jajem koje se simbolički povezuje s postankom sveta, jajem koje je i jedan od simbola periodične obnove prirode? Ne, čuđenju teško da ima mesta, a uskršnjem zeki ne preostaje drugo do da, ma koliko to čudno izgledalo, nastavi da nosi jaja...

Geografske karte obiluju nazivima koji upućuju na lična imena, jer je stari običaj da se otkriće nekog ostrva, jezera ili – setite se samo primera Amerike – obeleži davanjem naziva prema imenu stvarnog ili pretpostavljenog istraživača koji je prvi stigao do te tačke. Po tom principu na kartama se nalazi i ime jednog našeg sugrađanina, Tibora Sekelja, koji je tokom neke ekspedicije u Amazoniji došao do reke koje nije bilo na kartama i koja je po njemu nazvana Rio Tibor. Nazivi su davani i po drugim principima, pa tako holandski kapetan Roggeveen, koji je u istoriji ostao zabeležen kao čovek koji je otkrio Uskršnje ostrvo, iako su ga prvi opazili bezimeni članovi njegove posade, ostrvo nije nazvao po sebi ili suverenu svoje zemlje, već mu je ime dao prema datumu kada je do njega doplovio: na Uskrs 1722. godine.

Zabrana farbanja jaja

Rapa Nui, kako ostrvo zovu njegovi prastanovnici, Čileanci, kojima danas pripada, zovu Isla de Pascua. Najistočnije je ostrvo u jugoistočnom delu Polinezije, 2.230 nautičkih milja, nešto više od četiri hiljade kilometara udaljeno od čileanske obale... Kažu da je za Rapanuriance, kako bismo rekli pošto stanovnici sebe sami tako nekako zovu, najdragoceniji poklon koji mogu dobiti bila i ostala hrana. Što možda i nije veliko čudo, jer je na brdovitom ostrvu izgubljenom u okeanu, velikom svega nekih stotinu i šezdeset kvadratnih kilometara vegetacija vrlo skromna, uglavnom trava i grmlje, nema šuma, nema reka, samo jezera u vulkanskim kraterima, nastala od padavina.

Možete li zamisliti da u pretežno, gotovo isključivo hrišćanskoj zemlji, u nekom gradu bude zabranjeno farbanje i prodaja uskršnjih jaja? Verovatno teško. A ipak, takva zemlja postoji. Reč je o Poljskoj, odnosno Krakówu, divnom gradu čiji bi stanovnici, ukoliko bi se nadležni baš strogo držali propisa, rizikovali kaznu ako bi trgovali uskršnjim jajima! Objašnjenje je naravno jednostavno. U pitanju je stari, nikada ukinut propis, donet još 28. marta 1915. godine. Tim zakonom, donetim u vreme Prvog svetskog rata, u periodu kada je vladala nestašica hrane i jaja su se smatrala luksuznom robom, zabranjeno je bilo farbanje i prodaja uskršnjih jaja.

Prošao je od tada gotovo čitav vek a zakon još nije ukinut. No, ipak, kada je pre nekoliko godina agencija DPA otkrila ovu zanimljivost, zvaničnik krakówske skupštine Andžej Kulig izjavio je da stanovnici pomenutog grada nemaju razloga da strahuju od kazni: mogu slobodno farbati jaja, poklanjati ih i prodavati, jer niko naravno nema nameru da primenjuje zaboravljeni propis.

Postoji bezbroj teorija, legendi, pretpostavki, predanja, mitova, priča o tome kako je nastao običaj farbanja jaja. Ništa ih nije manje ispredeno ni oko karakteristične, crvene boje uskršnjih jaja. Jaje se naročito često pominje u mitovima o postanku sveta, pa se zato smatra simbolom rađanja. Mirča Eliade je u svojoj Istoriji religija zastupao tezu da jaje nije simbol rođenja, već ponovnog rođenja, odnosno da jaje potvrđuje i potiče uskrsnuće koje nije rođenje nego povratak, ponavljanje. Otud on smatra da je jaje simbol periodičkog obnavljanja prirode. Ono je ilustracija mita o periodičkom stvaranju i tu je poreklo običaja farbanja jaja, pa i uskršnjih obojenih jaja... Druga shvatanja govore o tome da se različita tumačenja simbolike jajeta ne isključuju, kako veruje Eliade. Drugim rečima, očigledno je da jaje simbolizuje ponovno rađanje i obnavljanje, ali, prema najstarijim verovanjima, jaje je, u početku, zametak ili prvobitna stvarnost. Njegova kružna funkcija proizlazi iz njegove prve uloge.

Zapisi o običaju poklanjanja uskršnjih jaja postoje još iz devetog veka, ali poklanjanje farbanih jaja praktikovali su još stari Egipćani, Persijanci, Grci i Rimljani i drugi narodi. Običaj farbanja jaja ponovo se rodio i proširio među današnjim evropskim narodima negde u petnaestom veku, verovatno nimalo slučajno vezan upravo uz Uskrs, koji slovi i kao praznik proleća i prirode koja se ponovo budi i rađa.

Čisteći artičoke u svom domu u blizini Trsta izvesna italijanska domaćica doživela je početkom 2003. godine neočekivano iznenađenje: glavica ovog ukusnog povrća zaiskrila joj je u ruci i odletela u vazduh! Analize su potom pokazale da u delovima raspadnute artičoke nema nikakvog traga eksplozivnog materijala, pa nije preostalo drugo do da se eksplozija pripiše neobjašnjivom prirodnom fenomenu.

Eksplozija aroma, snage i ljutine koja na uskršnju trpezu stiže s neizbežnim ljutim korenom, renom, odavno je razjašnjena. Sve priče o zrnu bibera koje je, jel’da, malo, ali ljuto, potisnuće moć rena. Ili ih je izmislio neko ko nikada nije rendao ren. Ko nikada nije rendao ren, ne može znati za tu muku: sveže narendan koren nesnosno štipa oko, nos, grlo... Suze idu potocima, bez prestanka, a porediti ovo s čišćenjem ljutog crnog luka uvreda je zdravog razuma. Jer, to nije ni nalik. Odavno već ren kupujem na pijacama ili u prodavnicama, gotov, pripremljen, ali ukus onog ispraćenog suzama još uvek, i nakon tolikih godina, mogu prizvati kada se setim svojih kulinarskih početaka.

Evo sada dva recepta za specijalitete koje je lako pripremiti, a najvažniji sastojak oba je upravo ren. Pošto mi ovaj ljuti koren najviše konzumiramo upravo oko Uskrsa, sada je upravo prilika da ih isprobate. U gastronomskom smislu prava je šteta propustiti priliku da se neki praznik, makar i ne bio baš u našem kalendaru, obeleži malim kulinarskim izletom.

Za jaja punjena kremom od rena treba vam osam jaja, 20 dekagrama sirnog namaza, četiri kašike rena sa sirćetom, jabuka osrednje veličine, malo soli i bibera. Jaja tvrdo skuvajte, ohladite ih i očistite, pa presecite na pola. Žumanca odvojite i izmrvite, pa ih potom izmešajte sa renom i sirnim namazom tako da dobijete jednoličnu smesu. Dodajte soli i bibera po ukusu, pa na kraju umešajte i oljuštenu, na sitno narendanu jabuku. Kremom napunite belanca, a ovako pripremljena jaja smestite u krevet od francuske salate i poslužite ohlađena.

Sledeći recept koji vam preporučujemo je salata od šargarepe sa renom, za koju vam je potrebno devet mrkvi, dva rena, kašika soka od limuna, dve kašike ulja, so, te – prema vašem ukusu i izboru – četiri decilitra preliva za salatu, ili jogurta. Oprane, očišćene i sveže narendane šargarepe i renove pomešajte sa sokom od limuna, uljem i prelivom, odnosno jogurtom ako tako želite, te posolite po svom ukusu. Izvanredno prija uz faširano meso – ali, probajte ovu salatu namazanu na crni hleb!