Čekajući autobusa

Čekajući autobusa
Retko smo kada spremni prihvatiti činjenicu da najčešće nemamo izbora, da je teško ili nemoguće izbeći donošenje neke odluke, ma koliko nam ona bila besmislena, van pameti, ponekad suprotna elementarnoj logici
S. S. – A. B. (Society) Nemogućnost da se neki potez eskivira, da se izbegne donošenje neke odluke, ma kakva ona bila, možda je svojevremeno, ima tome malo više od jednog veka, najbolje izrazio Nikola Pašić, svojom čuvenom rečenicom: Spasa nam nema, propasti nećemo. Šta se sve u međuvremenu događalo, kakve smo sve odluke donosili ili prihvatali – i kakve smo tek odbijali – neko bi možda rekao da smo možda mogli i bolje proći, da smo u nekom momentu delovali suprotno suštini te legendarne odluke. I dozvolili da propadnemo, pa kud puklo.
Uzgred, da li ste primetili da Pašićeva čuvena rečenica, nakon beznadežnog zaključka kojim počinje i koji joj daje pečat, završava pozitivnim zaključkom, u samo dve reči: propasti nećemo. Nije to baš neko sjajno obećanje (iskusni političari takvih se svakako klone), ali bez svake sumnje, budi nadu, bez koje bi svako angažovanje gubilo smisao...
Čini se da smo, barem za sada, poslednju takvu šansu propustili ne tako davno, no, međutim, to nikada nećemo doznati. Jer se istorijske situacije i prilike nikada ne ponavljaju, nema druge šanse, ma koliko je želeli.
Hajde da malo drugačije krenemo istim putem. Mogu li neplivači natplivati plivače? Odgovor na pitanje, ma koliko se ono nekom činilo nesuvislim, ima sasvim smislen značaj. Zdrav razum nam naravno govori da je odgovor nužno negativan, ali ne mora da znači. Šta ako se pod plivanjem podrazumeva i disciplina u vertikalnom naddoljnjavanju, dakle u plivanju naniže, pravo prema dnu? Neplivači su u toj disciplini po definiciji sposobniji, brži možda i od sekire, makar ona još bila oslobođena i drške, da lakše pliva naniže... U tako postavljenom svetu potpuno je smislena optimistička izjava čoveka koji pada sa nebodera i zaključuje kako je, u tom momentu, sve u redu, a upravo prolazi – pardon, proleće – pored petnaestog sprata...
Početak teksta deluje deprimirajuće, naravno, kao što je jednako tako delovao i kada smo neke od ovih redova, u gotovo istom izgledu, objavili svojevremeno, pre nešto manje od osam godina.
Ono sa natplivavanjem plivača i neplivača pozajmljeno je iz teksta koji je Aleksandar Denda objavio u Danasu, pazite: 3. januara 2007. godine! Kad neplivači uče plivanju, bio je njegov naslov, koji se odnosio na činjenicu da je Strategija razvoja zemlje oslobođena, kako je rekao, preduzetničke suštine. Pri tom, on je naveo konstataciju autora Strategije kako je „nacionalna strategija pošla od toga da je prva faza tranzicije uspešno okončana“.
Da li je – pazite, još smo u vremenu kada je Denda pisao svoj tekst, dakle kraju 2006. godine (pogledajte datum kada je objavljen) – bilo istine u toj tvrdnji? Denda navodi da je u strategijama i tadašnje, ali i prethodne vlade, zapisano da su ciljevi bili da se restrukturirana privreda podigne na nivo iz 1990. godine, da se do 2007. godine zaposli oko milion novih radnika i otvori novih 130.000 preduzeća i radnji. Koji su to onda ciljevi ostvareni, pita se Denda, konstatujući da, naravno, ni jedan od zacrtanih ciljeva nije postignut i jetko zaključuje kako je teško poverovati da će neplivači naučiti druge neplivače da plivaju.
Autor kog pominjemo (ponešto i citiramo) navodi kako je planom koji analizira bilo predviđeno da će (u doba kada je pisao tekst, dakle pre osam godina!), do 2012. godine u Vojvodini biti zaposleno novih milion radnika. Uz to, više od dvanaest posto radno sposobnih, oko pola miliona stanovnika, kako precirira, radiće u državnoj administraciji, dok će u privredi biti 2,35 miliona zaposlenih.
Dobro, to je bilo planirano za 2012. godinu, pa će neko reći da smo zlobni, pomenemo li da smo neku godinu nakon objavljivanja pomenutog teksta, 2009. godine, imali oko dva miliona zaposlenih. Okej, bilo je još vremena... Ostavimo za trenutak dakle Dendu na miru, možda je čovek u tom momentu bio u pravu, ali od tada je prošlo onoliko godina, valjda se nešto i dogodilo u međuvremenu...
A onda smo 2012. godine sve popisali, pa je ispalo da imamo 2,3 miliona ekonomski aktivnih lica, što je formulacija koja poprilično odstupa od broja zaposlenih: njih je bilo 1,74 miliona (gde su ona dva miliona, koju godinu ranije?), ostatak su oni koji samostalno obavljaju delatnost, individualni proizvođači itd, kategorije koje se uvek drugačije rangiraju. Iskreno rečeno, to je poprilično manje od projektovanih 2,35 miliona zaposlenih, a sliku dodatno kvari podatak da je od 2009. godine do već pomenute sredine 2014. broj zaposlenih u onom što je najlakše opisati kao administracija porastao za 245 hiljada! Znak uzvika nije bez smisla, jer je, kako smo naveli, broj zaposlenih u toj – treba li reći, nužnoj oblasti, koju vlasti ipak uvek nastoje držati pod kontrolom, pa i smanjivati, ako mogu – trebao biti oko pola miliona, a narastao je za najmanje pedesetak procenata! Kako i zašto, pitanje je koje izlazi izvan okvira ovog teksta, ali je valjda jasno da je takvo kretanje (ne mislimo samo na ovaj podatak) neizdržljivo. Za bilo koje društvo, pogotovo za manje razvijena. Ah, da: nemojte slučajno pomisliti da su se kretanja u međuvremenu promenila...
Vratimo se na trenutak Dendi, koji, nabrajajući prilično tužne podatke, veli da, ako su nam to bili ciljevi, oni su, blago nama, ispunjeni. Ali ako su ciljevi bili da se restrukturirana privreda podigne približno na nivo od 1990, da se do 2007. zaposli oko milion novih radnika i otvori novih 130.000 preduzeća i radnji – kako piše u strategijama ove (tadašnje, naravno) i prethodne vlade – koji su to ciljevi uspešno ostvareni?
Čitalac će verovatno lako odgovoriti na Dendino pitanje, koje danas može biti samo aktuelnije nego u momentu kada ga je postavio. Nastavljamo dakle dalje, čekajući autobusa da nas poveze... Može i u Suboticu, ovakvih priča ne manjka ni u njoj.