Čiste li pitanja maglu?

Čiste li pitanja maglu?
Odgovor, kako ga ja vidim, možete pronaći na kraju ovog teksta, kojim, koliko mogu, beležim pojavu još jednih subotičkih internet-novina, medija koji se svojim pristupom temama nesumnjivo razlikuje od svih dosadašnjih: čitajte dakle Maglo-čistač, pardon, www.maglocistac.rs – valjaće, čak i ako niste saglasni sa onim što čitate! To se, konačno ne može ni očekivati u slučaju medija koji se reklamira kao “portal za razvedravanje stvarnosti”.
Đ. Dragojlović (Society) Gornji redovi mislim da su sasvim primeren uvod u tekst koji ćemo početi citatom iz, pa, nazovimo je programskom deklaracijom uredništva novog medja. Sa kojom se čitalac može saglasiti, može sa čuđenjem razrogačiti oči ili besmp škrgutnuti zubima u znak neslaganja... Jedino što u stvari ne može, to je da ne razmisli o onom što su mu čistači magle ponudli:
Magla se, i u doslovnom i u prenesenom značenju, u svakodnevnom govoru vezuje za nešto mutno, nejasno i slabo vidljivo. I dok su prirodne nauke davno dale odgovor na pitanje kako nastaje ova atmosferska pojava, njihove društvene posestrime i danas muku muče da objasne sve njene semantičke zamke. Magla se, na primer, u društenom životu redovito koristi kako bi se njome prekrila istina i kako bi se ispod njenog plašta ostvarili mutni ciljevi. Taj izraz koristi se i kao imperativ podređenima da se čiste i ne prisustvuju tamo gde nisu poželjni, zapisali su osnivači u nekoj vrsti programske deklaracije, smeštene u rubriku blago(sloveno)g naslova – “O portalu”. Nimalo ne zaostaje ni nastavak teksta:
Pristajanje na maglu u medijima odavno je u Srbiji, pa tako i u Subotici, postalo pravilo na koje bespogovorno pristaju svi koji su nesigurni u sebe i kojima je uloga da budu razglas tuđe propagande jedini smisao vlastitog postojanja. Takvih je talambasa svuda oko nas: od onih u lokalnim novinama, radio i televizijskim stanicama do onih sa nacionalnim predznakom i statusom javnog servisa. Takozvane kolege u toj se časnoj misiji prepoznaju po sluganjskom, ljigavom i nekritičkom odnosu prema onima koje su u startu prihvatili kao svoje gospodare. Kako, na primer, gledati na „novinara“ koji svesno prećutkuje laž da prevarant gradonačelnik svesno štiti svog stranačkog prevaranta direktora koji je na prevarantski način došao do akademskog zvanja? Kako gledati na „kolegu“ kom tajkun otkriva tajne o drugom tajkunu sa jedinom željom da pobedi sirovo načelo jačeg i to tako što će se koristiti slabošću potčinjenog koji je na to dobrovoljno pristao? Šta, uostalom, reći o „novinarima“ kojima je potpuno normalno da kompletna gradska vlast pravi ustupke lokalnom moćniku kroz razmenu sedam poslovnih prostora za jednu zgradu ili o činjenici da jedna strana država zbog toga što je dala novac uslovljava sadržaj kulturnih manifestacija u reprezentativnom gradskom zdanju u narednih 99 godina? Kako, osim iznajmljene zvučnike, doživljavati „kolege“ koji su svoj profesionalni angažman našli u nacionalnim ili stranačkim većima? Takvima, osim s(a)vesti o ulozi u poslu u koji su upali i odrazu u ogledalu veća kazna ne treba.
Izrečena je ovde pregršt stavova sa kojima se sigurno neće svako bezrezervno saglasiti, ali cenim da su zanimljivija postavljena pitanja, u kojima se neće prepoznati samo pomenuti akteri, kojima se, sva je prilika, upravo to baš neće dopasti. Ali, izlaza nema za one koji se prihvate uloga u javnim poslovima.
Šta, isto tako, reći o građanima koji na to pristaju? Kako, na primer, gledati na građanina koji se zadovoljava informacijom da je grupa mladih huligana pretukla svog vršnjaka samo zato što je na ulici govorio drugim jezikom, a da pri tom nikada ništa nije učinio da se tome suprotstavi? Šta reći o građaninu kom je važnija skaredna pikanterija iz nečijeg privatnog života u odnosu na diskriminaciju prema spektru manjina koja se odvija pred njegovim očima? Šta, uostalom, reći o građaninu koji plače nad sudbinama likova u sapunicama dok mu deca vape za ljubavlju i pažnjom? Koliko li je tek praznine u glavama onih koji slušaju farizejske propovedi popova, a nemaju sluha za probleme svojih komšija?
Evo nas, svi smo tu, a sve mi se čini da osim retkih pojedinaca malo nas ima koji bismo dobili pozitivnu ocenu; ostaje nam šansa da je zaslužimo u budućnosti, dakle juče, inače ćemo nepovratno klizati u besciljnost i beznađe...
Takvim kolegama i građanima zajednički je jedan problem: nedostatak volje za razmišljanjem iz kog, onda, proističu svi ostali. Inertnost sivih ćelija, naime, proizvodi promaju u glavi koja na taj način postaje idealan prostor za punjenje maglom. Tako se jednostavno stvara Sveto Trojtstvo na relaciji govornik – medij – konzument čiji je krajnji rezultat praznina u komunikaciji. Od početka do kraja.
Šta je, onda, lek protiv sveopšte pošasti zatupljivanja u kom upravo mediji imaju jednu od vodećih uloga? Odgovor na to pitanje je, jednostavan – pitanje! Umesto pukog zadovoljavanja informacijom, potrudite se da vam ona postane vodilja za čitav set provera. Primera radi, da li je normalno da lokalna vlast, i pored evidentiranih dokaza, ignoriše izveštaj revizora o brojnim zloupotrebama u radu, a koje se jednako tiču i novinara i građana? Je li, na primer, normalno da lokalna vlast izbegava osetljiva pitanja građana kao što je to često bio slučaj sa eksploatacijom peska, baš kao što to prećutkuju i novinari kojima je jedini cilj da se nikome ne zamere? Ili: da li je normalno da nosioci državne vlasti ne odgovaraju na pitanja i jednih i drugih, pravdajući se formalno-centralističkim izgovorima o svojoj nenadležnosti kao što je to slučaj sa policijom, inspekcijskim ili finansijskim službama?
Sva ova, i mnoga druga, pitanja zahtevaju odgovor. Međutim, da bi se do njega došlo, prethodno je potrebno postaviti pitanje. Bez obzira na to o kome je reč. To je, na sreću, jedini način da se počne čistiti ogromna količina magle koju nam svakodnevno isporučuju oni kojima je to sredstvo za opstanak na položaju na koji su došli na mutan način.
„O portalu” je nesumnjivo otvorio neke teme, postavio pitanja, među kojima svakako ima i neprijatnih, ali ako to nekom smeta, podsetiću na staru istinu: sva su prava pitanja neprijatna, pre svega onima kojima se postavljaju, onima kojih se tiču.
Preostalo je još da odgovorim na pitanje iz naslova... Po mom uverenju, nema pitanja koje može da očisti maglu, ali prava pitanja pružaju mogućnost da se rešavaju dileme, otvara prostor i nalaze rešenja – a onda magla nestaje, neko bi rekao, sama od sebe.