Da li je danas lokalpatriotizam uopšte moguć?

Da li je danas lokalpatriotizam uopšte moguć?
Lokalpatriotizam je po svemu sudeći poznat još od samih početaka gradske-urbane civilizacije. Iz današnjeg ugla gledanja, patriotizam starogrčkih gradova-država se može smatrati lokalpatriotizmom, iako je u to doba svaki grad bio posebna država.
Ljubomir Đorđević (Society) Ali, pošto je na prostoru Stare Grčke bilo na stotine gradova koji su često međusobno ratovali, danas bismo rekli da je to bio pravi lokalpatriotizam – dok nisu došli Filip i Aleksandar Makedonski koji su stvorili ideju helenizma – da svi Grci pripadaju jednoj kulturi, jednom jeziku, jednoj državi.
Naravno, lokalpatriotizam je mnogo teže mogao da postoji – ili uopšte nije postojao u velikim starim ujedinjenim kraljevstvima, kao što je Egipat, Vavilonija, Persija, Asirija, Kina itd. Država i crkva su širili patriotizam – odanost prema državi, prema kralju, faraonu, caru ili kako se već u kojoj državi zvao vladar. Tamo je, štaviše, lokalpatriotizam morao biti suzbijan.
Novi talas uslovno rečeno lokalpatriotizma je nastao u Srednjem veku, gde je opet grad bio državica za sebe i borio se protiv feudalca-zemljoposednika, pa i protiv drugih gradova, da očuva i sve više proširi svoja ovlašćenja i svoju slobodu. A pošto je bilo na stotine i stotine gradova, iz današnjeg ugla gledanja bi se to moglo tretirati kao lokal-patriotizam, patriotizam lokalne zajednice. Ali onda su se opet pojavile velike države, ne samo u vreme Napoleona, Bizmarka, Garibaldija, nego i puno pre toga – u vreme Karla Velikog – kada se skoro cela današnja Zapadna Evropa našla u jednoj državi, pod jednim vladarom i pod jednom crkvom. A u vreme apsolutizma francuskih Lujeva i ruskih careva – ponovo je odanost lokalnoj zajednici morala biti potiskivana u interesu velike, ujedinjene države, koja je sa dolaskom kapitalizam uvela jedinstveni jezik, novac, merne jedinice, granice, zakone itd. itd...
Lokalpatriotizam se mogao ponovo javiti samo sa snažnim prodorom demokratije, koja je uništila sistem u kome je jedan čovek-vladar i jedan – pa makar i vrhovni sveštenik – odlučivao o životu i smrti hiljada i stotina hiljada ljudi. Tako se lokapatriotizam mogao javiti i u Subotici, ali na specifični način: iako je Subotica bila deo velike centralizovane države, njeni građani su svojim novcem od kraljice otkupili svoju slobodu. Lokalpatriotizam nastao u to doba trajao je i u vreme socijalističkog samoupravljanja, pa je građanin Subotice svugde mogao s ponosom reći – ja sam Subotičanin, ja sam iz Subotice. I svi su znali koji je to grad i poštovali ga zbog njegove snažne privrede, zbog velike zaposlenosti građana, zbog njegove kulture, zbog njegove nacionalne i verske izmešanosti, a da ta šarolikost nije izazivala ni sukobe ni mržnju. Štaviše, u to doba se nije govorilo ni o toleranciji (jer toleranicija je tek srednja stepenica između onog „jedni protiv drugih” i „jedni s drugima”). Tada su od pet novosklopljenih brakova dva i po do tri bila nacionalno i verski mešovita. I to se smatralo sasvim normalnim, u toj meri da je bilo teško zamisliti drugačiji život i drugačije odnose između komšija i kolega na radnom mestu.
A onda je opet (krajem XX veka) došlo do svesnog širenja nacionalne i verske mržnje, do pokušaja da se do što je moguće većeg obima naduva „nacionalni patriotizam”, odanost „vođi nacije” i domicilnoj, „tradicionalnoj religiji”. O drugim balkanskim ratovima da i ne govorimo.
I zato se postavlja pitanje – da li je danas uopšte moguć lokalpatriotizam kao što je nekada bio. Ali, pre nego što odgovorimo na to pitanje – moramo se podsetiti korena: šta je to grad, rodno mesto lokalpatriotizma! Naravno, koliko je sociologa grada, toliko je definicija grada. Ja lično imam svoju definiciju, koju sam izneo u knjizi „Subotica – kakva je bila i kakva bi mogla biti”. Tamo sam zapisao: „Grad je umetnost zajedničkog života velikog broja vrlo različitih ljudi na ograničenom prostoru kojima ta profesionalna, jezička, nacionalna, kulturna, verska itd. različitost uošte ne smeta, nego je, štaviše, smatraju kao nešto što obogaćuje život svakog od građana pojedinačno”.
Ovde se treba setiti jednog od najpoznatijih sociologa grada, Luisa Mamforda koji u svojoj knjizi „Grad u historiji” kaže: „Zadatak budućeg grada nije u biti ništa drugačiji: njegov je zadatak da u središte svih svojih delatnosti stavi brigu za čoveka… i pretvori ih u potpuna ljudska bića…”. Slično kaže i Denis de Ružmon: „Krajnji cilj Grada, ili organizirana ljudskog društva… bit će da u svakom podupire osobu, dakle, prijelaz s njene virtuelnosti u na djelu proživljenu zbiljnost”. I zato mnogi sociolozi grada ističu da se do toga može doći samo kroz presudno učestvovanje građana u odlučivanju o svim pitanjima gradskog života, uključujući i najsloženija, kao što je pitanje planiranja i urbanizma!
Ako smo tako definisali grad, moramo se prisetiti koje su osnovne funkcije grada. I tu vlada velika šarolikost, ali sam se ja opredelio za ono što su francuski sociolozi Rajšer i Remon smatrali osnovnim, ključnim, suštinskim funkcijama grada: stanovati (imati stan ili kuću), razumeti (kultura), održavati dobro zdravlje (zdravstvo), biti zaštićen (sigurnost), biti povezan (komunikacije), biti uslužen (administracija), imati posao i prihode (proizvodnja, zaposlenost), biti snabdeven (raspodela), ne biti sam (solidarnost), rekreirati se.
Smatram da nije potrebno posebno tumačenje jednog sociologa ili ekonomiste da bi svaki čitalac-građanin shvatio šta se desilo sa tim osnovnim funkcijama grada! Da li se može govoriti o tome da grad i država zadovoljavaju osnovne potrebe svojih građana, kada su stotine hiljada građana ostali bez posla (a samim tim i bez mogućnosti da prehrane svoje porodice), kad je toliko ljudi ostalo bez kuće i bez stana, kad su kultura, obrazovanje i zdravstvo bukvalno devastirani, kad se ljudi ne osećaju sigurnim čak ni u svojoj kući a kamoli u svojoj ulici i svojoj mesnoj zajednici, kad raznorazni činovnici u lokalnim samoupravama, u lokalnim ograncima Fonda zdravstva, Penzijskog i Socijalnog (da i ne pominjem sitne funkcionere i činovnike u javnim i javnim komunalnim preduzećima) – kad skoro svaki od njih misli da smo mi, građani, ovde zbog njih, da oni nas izdržavaju, a ne obratno, da su oni tu zbog nas i da ih mi finansiramo kroz sistem poreza i doprinosa.
O tome šta su nam uradile i šta nam i dalje rade političke stranke i njihovi lideri – neću ni da govorim, jer bih tek tada pao u dešperaciju.
A mi – pošto je uništen i sam pojam solidarnosti, pošto je uništena sloboda informisanja, pa imamo zapisničare koji se boje i svoje senke, pošto su svesno uništene hiljade nevladinih organizacija i udruženja građana koje smo imali pre petnestak godina – imamo osećaj da ne možemo apsolutno ništa da promenimo, da ni na koji način ne možemo da utičemo na poboljšanje života svoje dece i svog sopstvenog života.
Nadam se da nije potrebna dodatna argumentacija za moju osnovnu postavku: danas, 2014. godine, lokalpatriotizam je gotovo nemoguć, ili – sasvim nemoguć, i neće biti moguć dok se generalni odnosi u društvu, a pre svega između građana i vlastodržaca radikalno ne izmene. Jedini je problem što se to neće desiti samo od sebe, pa ni pod pritiskom Evropske unije, nego isključivo kao proizvod delovanja samoorganizvanih, udruženih, svesnih građana.