Demokratija kao sredstvo

Demokratija kao sredstvo
U svim zemljama u tranziciji se od samog početka nametnutog rušenja kakvog-takvog socijalizma, konstantno i uporno ponavlja kako je cilj promene – ostvarenje demokratije
Ljuba Đorđević (Society) Istovremeno, paralelno se još upornije prikrivaju suštinske promene koje se odvijaju u samim temeljima društva! A to je uništavanje sistema društvene ili državne svojine, uništavanje egalitarističkog sistema vrednosti, praćeno pljačkaškim privatizacijama. To razotkriva pravi cilj tranzicije – stvaranje novog kapitalističkog sistema, uz dominantni uticaj stranih, bogatih, moćnih država (što pominje prof. dr Zoran Vidojević u svojoj knjizi »Demokratija na zalasku«). Upravo zato što u kapitalizmu ljudi ne mogu biti jednaki, čak ni pred zakonom, i što vremenom sve više i više rastu socijalne razlike, do te mere da su jedni postali beskućnici, koji gladuju i smrzavaju se dok drugi kupuju vile, jahte, kuće i stanove u Parizu, Londonu, na Floridi itd, dolazi do toga da se iznova formira vladajuća klasa. Uz istovremno sistematsko potiskivanje vertikalne društvene pokretljivosti, zahvaljujući kojoj je dete seljaka ili polukvalifikovanog radnika (uz pomoć državnih kredita i stipendija) moglo postati lekar, inženjer, visoki politički ili državni funkcioner. Cela priča o tranziciji se svodi na priču o ostvarenju demokratije u kojoj će svi građani biti jednaki, i o državi koja će podjednako brinuti o svim građanima. A u stvari, deca seljaka će ostati seljaci, deca radnika će ostati radnici, dok će deca lekara biti lekari, deca inženjera inženjeri, deca arhitekata – arhitekti! Kao u feudalizmu!
Srbija nije jedina zemlja u tranziciji na čijem se primeru pokazalo da od jednakosti svih građana, o ravnomernoj brizi o njihovim temeljnim ljudskim pravima itd. – nema ništa! Uz napomenu da je u nekim zemljama ta priča malo manje lažna nego kod nas.
Hajde da se zapitamo – ko treba da ostvari takvu demokratiju u kojoj su svi ljudi jednaki u svojim temeljnim ljudskim pravima? Naravno ̶ političke stranke koje se svake četvrte godine (a ponekad i brže) bore za glasove birača. Prvo što se vidi je da ogroman broj birača, često 40 pa i više procenata – apsolutno ne želi da učestvuje u izbornim igrama, pa je onda razlika između »pobedničke« i »poražene« stranke često – 1, 2 ili 5 odsto, i to ne od ukupnog broja birača, nego od onih koji su izašli na izbore. I ta tanka većina treba da dovede do krupnih društvenih promena od kojih će svima biti bolje.
Međutim, pošto je njihova većina tako tanka, oni moraju da stvaraju koalicije sa strankama čiji je program ponekad sličan njihovom, ali je češće – vrlo različit! Šta ih u takvoj situaciji povezuje? Pa jasno, povezuje ih želja za vlašću, za moći, za dobro plaćenim funkcijama u državi i državnim (javnim) preduzećima. I to pre svega za istaknute aktiviste svoje/svojih stranaka, pa je nužna posledica da znanje, stručnost, školska sprema, dotadašnje iskustvu i rezultati rada – postaju beznačajni jer se pre svega gleda odanost tih članova – stranci, a ne zemlji i sugrađanima.
Osnovna konstatacija o modernim demokratskim državama (kako je zapisao prof. dr Mijat Damjanović u knjizi »Demokratija, epizodna misterija«) jeste da se do sada vrhunski domet demokratije ispoljavao kroz obuzdavanje tiranijske, destruktivne, pohlepne vlasti. To je većim ili manjim delom uspešno urađeno u tradicionalnim demokratskim društvima, dok je u zemljama u tranziciji, a posebno u Srbiji – to tek daleki cilj za koji niko ne može da kaže kada će biti ostvaren.
Ako se zapitamo šta je stvarna demokratija, dolazimo do zaključka da je to sistem u kome ne postoji »gazda«, »otac nacije«, vlastodržac koji odlučuje u ime čitave vlade i skupštine. A šta postoji, odnosno, treba da se uspostavi? Partnerski odnos između države̶ vlasti, privatne inicijative̶ biznisa i civilnog društva! Za sada u Srbiji postoji partnerski odnos samo između vladajuje stranke, vlade i ministarstava na jednoj, i biznisa na drugoj strani. Vlast donosi zakone koji pogoduju »biznismenima« koji su se obogatili krađom društvene imovine, tajkunima, čak i kriminogenim grupama. A ako neko ne veruje u ovo što sam napisao – neka se zapita: koliko je izrečeno pravomoćnih presuda protiv pljačkaške privatizacije, kršenja zakona i kolektivnih ugovora, protiv onih koji ne plaćaju porez niti plate i doprinose i otpremnine radnicima? Posle razmišljanja od najviše minut ̶ dva, svatićemo da postoje teške optužbe u medijima i u izjavama političara i ministara, ali da ne postoje tužbe od strane državnih tužilaca, a što se tiče one dve ̶ tri tužbe koje su podignute – ni jedna nije dovela do slanja na robiju, a još manje do oduzimanje opljačkane imovine. I to u društvu u kome su svima usta puna demokratije i pravde.
I tako dolazimo do suštinskog zaključka. Demokratija nije cilj nego je sredstvo za uspostavljanje takvih društveno-ekonomko-političkih-ideoloških-vrednosnih odnosa i procesa koji će jednog dana dovesti do toga da zbilja svi građani budu jednaki pred državom, pred zakonom, gde neće na jednoj strani biti gladnih i onih koji spavaju po klupama i koji su bez zdravstvenog osiguranja, dok su na drugoj strani besramno obogaćeni tajkuni kojima niko ništa na može, jer ih štite vladajuće stranke. Naravno, za uzvrat, oni obezbeđuju finansijsku podršku tim strankama.I da ne bi bilo zabune: nema nikakve suštinske razlike između stranaka na vlasti i u opoziciji! Kao što nekadašnja opozicija radi isto što je radila ranija vlast, tako će i današnja opozicija, ako se dočepa vlasti, raditi isto što i sadašnja vlast. I zato čovek koji razmišlja umesto da bulji u televizor i »guta« hiljadu puta ponovljene fraze o boljitku, o ukidanju siromaštva i nezaposlenosti – ne izlazi na izbore, jer zna da među sadašnjim političkim partijama – nema šta da se bira: svi su isti.
Rekli smo, dakle, da demokratija nije cilj nego sredstvo. A kako funkcioniše to sredstvo? U društvima koja su podeljena na neizmerni broj grupa, profesija, interesa, nacija, vera, plus na urbanu i ruralnu populaciju, kao i na mlade i stare, na visoko obrazovane i na nepismene, na dva različita pola itd, jedini način na koji može da funkcioniše demokratija kao sredstvo je da se do odluka dolazi argumentovanim, kulturnim, tolerantnim dijalogom! Posedovanjem sluha za ono što drugi govori, makar taj odbornik ili poslanik bio iz neke druge partije! Tek kada budemo naučili da slušamo jedni druge i da reči pripadnika druge stranke, druge nacije, druge vere ili drugog maternjeg jezika merimo kroz objektivne naočare, krenućemo ka stvaranju istinske demokratije.
A koliko je to daleko od nas, svedoči (u trenutku pisanja teksta) poslednja sednica Republičke skupštine, gde je jedan poslanik izašao sa predlogom da država obezbedi pare da se uzorci krvi, urina, raznih tkiva itd. pošalju u dva-tri čuvena zdravstvena instituta u Evropi kako bi – konačno – bolesna deca dobila pravu dijagnozu, a samim tim i pravu terapiju. I šta se desilo? Ono što se i moralo očekivati: za predlog da se nađe lek za decu kojoj se u ovoj zemlji ne može utvrditi od čega boluju – glasalo je 25 poslanika, dok je preko 150 – bez stida i srama glasalo protiv! Ne zato što misle da je taj predlog loš, nego zato što to nije predlog vladajuće stranke, pa samim tim ne valja i ne treba ga prihvatiti.
Za članove Saveza komunista se s ironijom i malo zlobe govorilo da su »vojnici Partije«. Međutim, kada se nekadašnji poslanici i delegati u skupštinama uporede sa današnjim pripadnicima vladajućih i opozicionih partija, vidi se belodano da su oni nekadašnji bili slobodni mislioci u odnosu na današnje poslušnike i jurišnike »demokrastkih partija«.
I da zaključimo: bez dijaloga u skupštinama lokalnih samouprava, u pokrajinskoj i u republičkoj skupštini – i to dijaloga kako je ovde predstavljen, dakle, kao razgovor razumnih ljudi koji su svesni toga da su odgovorni za sudbinu čitave društvene zajednice pa otuda uvažavaju argumente i činjenice i glasaju za pametan, dobar, koristan predlog, bez obzira ko ga je izneo – neće biti ni demokratije ni ravnopravnosti, niti će otići na robiju oni koji su odavno zaslužili i robiju i da im se oduzme opljačkana društvena imovina.
Drugim rečima, bez istinskog dijaloga i partnerskog odnosa sa civilnim društvom čija je suštinska obaveza da kontroliše kako vlast obavlja svoj posao – ostaćemo društvo surovo podeljeno na one koji gladuju i smrzavaju se, na one koji jedva sastavljaju kraj s krajem, na one koji su se nekako uhlebili zahvaljujući pripadnosti nekoj stranci, i konačno, na one koji imaju milione eura jer su opljačkali društvenu imovine, jer radnicima ne isplaćuju ni plate, ni doprinose, ni otpremnine – i sve to uz podršku vladajućih stranaka i stranih »savetnika« (koji su strani makar imali ovdašnja imena), čiji je jedini zadatak da unište ovdašnju privredu, da ponize naše stručnjake i radnike zbog kojih smo bili srednje razvijena evropska zemlja.
Dijalog je temelj demokratije, a demokratija je sredstvo za dostizanje društvene pravde, ravnopravnosti, ili – kako je bilo istaknuto u Francuskoj revoluciji – sloboda, jednakost, bratstvo. Ti ciljevi nisu ostvareni ni za dva i po veka, ali će jačanjem civilnog društva i masovnih komunikacija od kojih se nikakva prljavština i lopovluk ne mogu sakriti, pre ili kasnije da se ukaže svetlo na kraju tunela, čak i nama, u Srbiji.