Dometi i ograničenja tolerancije (2)

Dometi i ograničenja tolerancije (2)
Generalno gledano, odnosi između ljudi mogu biti realizovani na tri različita načina. Prvi način je da smo jedni protiv drugih, drugu način je da živimo jedni pored drugih, a treći je da živimo jedni s drugima, dakle, da između nas postoji odnos prožimanja
Lj. V, L. (Society, Society) Najgori je, naravno, onaj prvi, kada smo jedni protiv drugih. Čak i mi, koji živimo u dvadeset i prvom veku i u Evropi, donedavno smo bili svedoci upravo toga – usmerenosti jednih protiv drugih! Ali, da mi nastavimo priču započetu u prvom delu ovog teksta...
Nije ništa loše u tome što ljudi poštuju, vole, neguju i razvijaju svoj jezik i svoju kulturu. Štaviše, to je sasvim normalno i ljudski i potencijalno može da obogati i sve druge koji žive oko tebe. Suštinski problem je što su decenijama pa i vekovima u Suboticu dolazili pojedinci ili porodice. U novije vreme su to bili Mađari iz Banata koji su ovde stizali zato što je Subotica imala i osnovne i srednje škole, pa čak i neke više škole i fakultete gde se moglo učiti na maternjem jeziku, ili su to bili pripadnici slovenskih naroda koji su ovde služili vojsku pa se zaljubili ili u grad ili u neku devojku pa se oženili i ostali da ovde žive... I tako redom. Šta je ključna razlika između pojedinačnog dolaska u tako mešovitu sredinu kao što je Subotica, i dolaska u velikim talasima, „seobama”. Pa u tome što kada dođem kao pojedinac ili kao porodica, ja mnogo brže, lakše i spontanije prihvatam običaje i kulturu koji postoje u toj novoj sredini. A kad se dolazi u velikim grupama, onda pripadnici tih grupa prave svoja geta, žive u svojim mitovima, i ne samo što ne prihvataju zajedničke običaje i zajedničku kulturu koju neguju stanovnici Subotice, bez obzira kada su i odakle došli i koji im je maternji jezik i veroispovest – nego naprosto ni ne žele da bilo šta imaju sa tim drugima, i svesno se čuvaju toga da ponešto prihvate od njihovog iskustva stečenog tokom života u jednoj multinacionalnoj, multikulturalnoj i multireligijskoj sredini. Štaviše, umesto da se lagano uklapaju u običaje i kulturu i način ponašanja u novoj sredini, oni pokušavaju da svoj model nature novoj, gradskoj sredini, iako većina njih nije uopšte došla iz gradova.
A da bi se to prevladalo, biće potrebne barem dve generacije: njihova deca koja budu rođena u Subotici, mnogo će se lakše uklopiti u zajedničke običaje i kulturu koja je rezultat viševekovnog prožimanja, nego što to mogu njihovi roditelji.
I tako stižemo do treće vrste odnosa između ljudi, a to je zajednički život, život jednih s drugima, prožimanje običaja i kultura. Ili, kako to kažu sociolozi i politikolozi – to je ne tolerancija, nego interkulturalizam, prožimanje kultura koje obogaćuje i onoga ko daje i onoga ko prima, a da pri tome niko ništa ne gubi, niko zbog tog davanja ne postaje siromašniji.
Subotica je do sredine osamdesetih godina prošlog veka imala upravo to: zajednički život, interkulturalizam. Previše bi prostora zauzelo ako bi sada iznosili argumente, na primer, kad se radi o rečima koje koristimo a potiču iz jezika naših komšija, ili kad bi upoređivali kuhinje koje su poprimile mnogo sličnosti i zajedničkih karakteristika... Biće dovoljno samo da kažemo da je u jednom periodu, tokom najmanje dve i po decenije u subotici od pet brakova barem dva a u nekom godinama i tri bilo – nacionalno mešovito!
I danas ima sve više nacionalno mešovitih brakova, i danas ima sve više slučajeva da mladi doseljenici koji su morali da beže od svojih kuća za bračnog druga biraju osobu koja je iz druge nacije i religije pa i jezika. I toga će biti sve više i više kako mir bude duže trajao i kako budemo sve bliže velikoj zajednici naroda kakvu predstavlja Evropska unija u kojoj su granice gotovo izbrisane a prožimanje uzima sve više maha, čak i nasuprot činjenice da je ovo vreme ekonomske krize, nezaposlenosti itd.
Možda nije jedini, ali svakako je ozbiljan problem pred ponovnim osvajanjem tog trećeg nivoa odnosa između ljudi različite nacije, vere, jezika, običaja i kulture jeste – što postoje političke stranke koje se zasnivaju govoto isključivo na eksploataciji različitosti. Srećom, postoje i oni koji insistiraju na onome što nas spaja, što nam je zajedničko, pa će vremenom ponovo i u Subotici građani moći da kažu da opet živimo zajedno, jedni s drugima.
To je proces koji se već odvija, možemo ga videti svakog dana na ulici, ali to nije dovoljno. Da bi istinski živeli zajedno, potrebno je da se u Subotici i u svim nacionalno mešovitim sredinama škole na sistamatski način uključe u jačanje tog procesa. To konrektno znači da se mora smanjiti broj časova iz nekih predmeta (stručnjaci neka odluče iz kojih) kako bi se stvorio prostor da sva deca uče drugi jezik sredine, konkretno mađarski, da sva deca uče najvažnije stvari iz istorije ne samo Srba i Srbije, nego Mađara i Mađarske, da upoznaju mađarske književnike, pesnike, kompozitore, naučnike, revolucionare, takođe i hrvatske i bunjevačke, ali isto tako i jevrejske i nemačke...
Valjda će jednog dana ne samo Subotičani nego i Sarajlije i svi drugi stanovnici nacionalno-verski-jezički mešovitih naselja uživati u blagodetima zajedničkog života i bogatstvu koje donosi prožimanje kultura i običaja. Kao što je nekad bilo.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Tekst je deo projekta Afirmacija kulture dijaloga i tolerancije koji je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine – manjinske zajednice
Prilozi odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije ili Pokrajinskog sekretarijata