Jtese li zlani?

Jtese li zlani?
Zaavljhuujći nobniečoj mćoi ljdksuog mgzoa, pemra irtažsiavnjima zansntevknia sa Cmbargeida, njie vžano kjoim su roedsljdoem npisnaa slvoa u rčijei, jdieno je btino da se pvro i zdanje sovlo nlaaze na sovm msjrwu. Otasla solva mgou btii u ptponuom nerdeu i bez ozibra na ovu oloknost, tkest mžeote čtiati bez pobrelma. Ovo je zobg tgoa što ljduksi mzoak ne čtia savko svloo pnaooosb, već rčijei pmrraota kao cjelniu. Oavj preoćemaj je šljiavo nzaavn tmiijklopiega. Zjučućčuđae, zar ne? A uevjik ste mliilsi da je pavrpois vžaan...
Đ. Dragojlović (Society/Society) Jeste li uspeli ovo pročitati? Naravno da je pavrpois važan, a ovaj fenomen, na koji ukazuje tekst, neko je nazvao tipoglikemija (typoglycemia). Stvar je do sada nedovoljno istražena, iako postoje radovi koji se dotiču te teme. Pozabavio se svojevremeno njome i Matt Davis – profesor sa upravo, zamislite, Cambridga, koga zanima, neka pogleda https://www.mrc-cbu.cam.ac.uk/people/matt.davis/cmabrigde/. Nismo do sada naišli na sasvim pouzdan podatak o etimologiji i vremenu nastanka naziva, ali pre nego što nastavimo evo male (vremenske) digresije.
Ima tome prilično godina, više od četiri decenije. Sa još dvojicom drugara, kolega, učestvovao sam u stvaranju informativnog glasila jednog od tadašnjih subotičkih giganta, onog za kog je (već tada) kružio vic da je poput čudovišta iz čuvenog škotskog jezera Loch Ness, u prevodu – jezero Nes: ogroman je, samo ga još niko nije video...
Rečeno glasilo, dvojezični mesečnik, izlazio je u magazinskom formatu a pripreman je u tada valjda najčuvenijoj subotičkoj štampariji, poznatoj (i) po tome što je u ta olovna štamparska vremena mogla raditi knjige kakve niko drugi nije mogao: nužni su bili specifični olovni slogovi, koje drugi nisu imali, a koje danas u digitalnoj formi očas nalazimo na svetskoj mreži...
U štamparstvu je tada vladalo uverenje da je nemoguće izdati knjigu ili bilo koje zahtevnije izdanje bez i jedne štamparske greške. Nisam siguran da je danas drugačije, ali to nije                                        važno. Nas trojica, mnogo mlađi i (valjda baš zato) samouvereniji, odlučili smo da izdamo broj bez i jedne štamparske greške. Bili smo sigurni da to možemo postići, ta radilo se o svega tridesetak stranica (istina, nešto većeg) magazinskog formata.
Obavili smo sve pripreme, dogovorili se sa štamparima (tipografima, reč koja se kod nas danas vrlo retko koristi), spremnim da tog dana batale norme, obezbedili osvežavajuća pića nužne gradacije (bez kojih se u ta vremena ionako nije polazilo na prelom). Prelom je izraz koji označava štamparsku, tipografsku pripremu kompletne stranice u olovu, što su radili meteri, majstori slovoslagači (kutija sa slovima i slagaljka na njoj, odnosno vinkel kako su je uobičajeno zvali su na slici u prilogu), koristeći gotove redove izlivene u olovu koje su pripremali slagači na linotip mašinama, te klišee, slike fotografija u ogledalu, koje su se radile u cinkografiji; naslove su meteri posebno slagali. Koliko zaboravljenih pojmova! – čitava jedna tehnologija koje više nema...
Umesto jednog od nas, kako je bilo uobičajeno, na prelom smo otišli sva trojica. Otisak svake strane smo nebrojeno puta, svaki od nas, iščitavali i označavali greške... Prvu korekturu, umesto jednom, uradili smo najmanje desetak puta, svaki zasebno, pa nakon unetih ispravki sve ponovo, sledio je super (skraćeni izraz za superkorekturu, u to vreme poslednju kontrolu otisnutog sloga), sve to po desetak i više puta, pa onda sve još jednom. Sve u svemu, svaka je stranica, od svakog od tri para očiju, posebno, kontrolisana najmanje pedesetak puta. Konačno smo bili uvereni da je sve u redu, napravili smo bezgrešne novine i pustili ih u štampu.
Sutradan je magazin distribuiran i – kakvo razočaranje – prvu grešku primetili smo već na naslovnoj strani! Na kojoj, osim velike fotografije i jednog naslova, nije bilo više od desetak reči, ono oko datuma, broja i slično. Konačan skor: nije bilo ni jedne strane na kojoj nismo pronašli barem jednu grešku!
Nikada više nismo pokušali biti savršeni. Tešili smo se da čovek ipak najteže primećuje vlastite greške (a ove su evidentno bile naše), dok o fenomenu tipoglikemije tada niko ništa nije ni znao. Danas mi je jasno da je i on odigrao ulogu u našem fijasku.
Tipoglikemija nema naravno nikakve veze sa medicinskim pojmovima kao što je hipoglikemija (pad nivoa šećera u krvi ispod određene granice), ali moram priznati da je zgodno skovan termin, u čijoj je osnovi reč typo, koja se u engleskom jeziku od 1878. godine (drugi izvori pominju 1892. godinu) koristi kao skraćeni izraz za štamparsku (tipografsku) grešku. Krajnji izvor je grčka reč typos (τυπος), koja označava, pored ostalog, model, izgled, originalnu formu. Zajedno sa takođe grčkom reči grapheia (γραπηεια), pisati, skovana je u srednjem veku latinska reč typographia, koja je ušla u mnoge jezike u značenju štampa, štamparstvo...
Toliko o etimologiji. No, jesu li, kako stoji u uvodnom tesktu, zaista na univerzitetu Cambridge istraživali fenomen o kom pišemo? Jok, to je samo fama koja se plasira po internetu, kada se, s vremena na vreme, svetskom mrežom proširi priča o tipoglikemiji – koja je, koliko znamo, prvi put prošetala mrežom septembra 2003. godine, iako je moguće da se pojavila i ranije, jer su već negde u to vreme bile poznate varijante onog uvodnog teksta na dvadesetak jezika. Uzgred, original teksta kojim smo počeli pisanje glasi: I cdn'uolt blveiee taht I cluod aulaclty uesdnatnrd waht I was rdanieg: the phaonmneal pweor of the hmuan mnid. Aoccdrnig to a rsceearch taem at Cmabrigde Uinervtisy, it deosn't mttaer in waht oredr the ltteers in a wrod are, the olny iprmoatnt tihng is taht the frist and lsat ltteer be in the rghit pclae. The rset can be a taotl mses and you can sitll raed it wouthit a porbelm. Tihs is bcuseae the huamn mnid deos not raed ervey lteter by istlef, but the wrod as a wlohe. Such a cdonition is arppoiatrely cllaed Typoglycemia :).
Poslednja (sms) oznaka u tekstu ukazuje na savremeno poreklo teksta. Zaista, sve je počelo malo drugačije, a Cambridge je barem u ovom slučaju nevin. Kao što je nevin i Graham Rawlinson, naučnik, inovator i još mnogo šta, čovek zaista živopisne biografije, između ostalog autor i knjige How Invent (Almost) Anything (Kako izumjeti /skoro/ bilo šta). Elem, on je 1976. godine na Univerzitetu u Notingemu (University of Nottingham) odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom The Signifance of Letter Position in Word Recognition (Značaj položaja slova za prepoznavanje reči). Rad nikada nije objavljen, ali je Roulinson 1999. godine poslao pismo časopisu New Scientist (u prevodu, ako ima smisla, Novi naučnik), u kom je, komentarišući tekst objavljen na drugom mestu, u kom je (pismo je objavljeno 29. maja te godine u broju 2188) napisao, pozivajući se na svoju disertaciju:
This reminds me of my PhD at Nottingham University (1976), which showed that randomising letters in the middle of words had little or no effect on the ability of skilled readers to understand the text. Indeed one rapid reader noticed only four or five errors in an A4 page of muddled text.
U prevodu: Ovo me podseća na moj doktorat na Univerzitetu u Notingemu (1976), koji je pokazao da razmeštanje slova u sredini reči izaziva male ili nikakve efekte na sposobnost veštog čitaoca da razume tekst. U stvari, brz čitalac u zbrkanom tekstu primećuje samo četiri do pet grešaka na jednoj A4 strani.
Valjda za ilustraciju svojih teza, on je u pismu deo teksta naveo u takvom, zbrkanom vidu:
In a puiltacibon of New Scnieitst you could ramdinose all the letetrs, keipeng the first two and last two the same, and reibadailty would hadrly be aftcfeed. My ansaylis did not come to much beucase the thoery at the time was for shape and senqeuce retigcionon. Saberi's work sugsegts we may have some pofrweul palrlael prsooscers at work.The resaon for this is suerly that idnetiyfing coentnt by paarllel prseocsing speeds up regnicoiton. We only need the first and last two letetrs to spot chganes in meniang.
Ne prevodeći ovaj deo, u kom Roulinson sugeriše da bi čuveni časopis mogao u svojim tekstovima da nasumice štampa slova u sredini reči, on ipak čini dve omaške, kojih – kao autor sa engleskog jezičkog područja – mora biti svestan.
Prve valjda i jeste bio svestan, jer protivno principu, ne razmešta slova u imenu istraživača čiji rad komentariše (Saberi), koautora teksta na koji se osvrće. Druga je, što navodi da je dovoljno da prva dva i poslednja dva slova ostanu na mestu – što je besmisleno za engleski jezik, u kom je prosečna dužina reči oko 5,5 slova! Zato valjda na drugom mestu pominje samo prvo i poslednje slovo.
Ovo njegovo pismo je neki vispreni čitalac iskoristio da bi lansirao priču o fenomenu kom je verovatno sam i kumovao, nazvavši ga tipoglikemijom i stvarajući od njega internetski meme – pojam za koji nemamo odgovarajuću reč, a po svojoj suštini podseća na urbane legende. Možda bismo internet meme mogli nazvati intergenda?
Prema jednoj definiciji, tipoglikemija je poremećaj koji se manifestuje tako što mozak može da pročita i nešto što na prvi pogled deluje nečitljivo. Objašnjenje se bazira na saznanju da ljudski mozak ne čita svako slovo ponaosob, već reči posmatra kao celine, te tako bez ikakvih problema možemo da čitamo i tekstove u kojima su slova reči ispisana haotično, neka nedostaju, ili su završila na pogrešnom mestu. Međutim, ima jedna stavka koja u ovakvom tekstu mora da se poštuje: bitno je da se prvo i poslednje slovo u reči nalaze na odgovarajućem mestu, dok je redosled ostalih slova nebitan. Možda ne apsolutno, jer se pokazalo da je on u nekim retkim prilikama ipak važan. U početku se sve to smatralo šalom, ubrzo su stručnjaci međutim shvatili da je to zapravo jedan vid manifestovanja ljudske psihe.
Pomenuti Matt Davis je u svom radu izrazio brojne rezerve prema tvrdnji da je tako lako čitati tekstove sa rečima u kojima su zbrkana slova. Ustanovio je da u nekim jezicima to jednostavno ne može da funkcioniše (poput hebrejskog), jer se samoglasnici ne označavaju, pa promena redosleda suglasnika proizvodi potpuno nove reči, jedan od saradnika skovao je rečenicu (na engleskom, jasno) koja se, onako zbrkana, može čitati na pet načina, sa sasvim različitim značenjima. Konačno, ustanovio je da postoje i pravila koja valja koristiti kod brkanja slova, kako bi se ipak olakšalo čitanje reči sa tako izmešanim slovima…
Lično, mislim da u čitavoj stvari ima nešto, a anegdota o našem pokušaju pravljenja bezgrešnih novina me u tome učvršćuje. Verujem da se mnogima (ako već ne baš svakom) dogodilo da je u tekstu na nekom mestu zamenio redosled slova, a da to ne samo on, nego ni drugi, čak ni nakon nekoliko čitanja, nisu primetili. Reč je bila prepoznavana kao                                   kompletna, zbrka je ostajala izvan okvira našeg opažanja. Ako je to moguće u ovakvim izolovanim slučajevima, možda je moguće i na širem planu, sa čitavim tekstovima. Možda tipoglikemija, kao fenomen, i nije neka budalaština. Uostalom, na engleskom je već skovan termin koji označava mešanje, brkanje slova u reči: Scrmabling. Čini vam se poznato, zar ne? Dolazi od scrambling, među čijim brojnim značenjima su i šifrovanje, izokretanje, mešanje… Verovatno vam je poznatiji izraz skremblovan (šifrovan) za televizijske kanale koje ne možete gledati (ako za njih nije posebno plaćeno) , ali znate li kako se na engleskom zove kajgana: scrambled eggs.
Tipoglikemija
Povaja kjoa se jaljva kdaa pirkilom čtianja nokeg teskta obaćramo pžanju smao na pvro i psolednje svolo u rčei, zavhaljujući čdunoj mćoi ljusdkog mzoga da ne čtia skavo solvo poanosob ngeo da rčei pomsatra kao cenilu, pa tkao mežomo da zaljkučimo šta je peonta teskta i parktično pervidimo alonamiju, ikao je bmesliseno kdaa polgedaš pžaljivo. Ianče, jdean pitraljej mi je rkeao da ljdui nćee uakpirati šta sam heto da kžaem i da ću nvući miilon mniusa na denificiju, ali da pkoušam zogb sropstkog dhua.
Tekst koji prenosimo pokazuje da fenomenom tipoglikemije nije odoleo da se pozabavi ni popularni vukajlija… Uzgred, jeste li primetili da je i Vukajlija tipoglikemijski izmenjen naziv čuvenog rečnika srpskog jezika, koji zovemo samo – Vujaklija.