Kapitalno delo o vojvođanskoj atletici

Kapitalno delo o vojvođanskoj atletici
Knjiga je predstavljena u Senti, jer je njen autor Senćanin, ali to se moglo upriličiti bilo gde u Vojvodini, jer ovo delo, za koje se slobodno, bez ustručavanja, može reći da je kapitalno, nebrojenim podacima govori o istoriji atletike u Vojvodini i atletske organizacije Vojvodine, o njenih prvih devet desetleća... Donosimo reči Ljudevita Vujkovića Lamića, izgovorene na predstavljanju knjige u Senti, 16. septembra ove godine
(Society) Kada me Taboroši pozvao i rekao da hoće da piše knjigu za devedeset godina osnivanja Atletskog saveza Vojvodine, skoro smo se posvađali. Prvo oko toga da li će se naći trideset ljudi kojima treba jedna takva knjiga.
Naravno da je potrebna takva knjiga, jer su dosadašnji almanasi i bilteni iz pedesetih i šezdesetih godina bili izuzetno skromni, često u redakciji više ljudi, a ni kasniji nisu bili nimalo bolji ili opširniji. Takva knjiga, kakvu je on meni predstavio objašnjavajući kakvom je zamišlja, rekao sam da je i te kako potrebna, ali i da neće biti gotova do jubileja.
Bilo je to još krajem 2009. godine. Na žalost, ispunilo se moje tvrđenje. Rekao sam da neće naći nikog ko će to štampati. I ovo se obistinilo. Ali, bez obzira na sve ovo, kapitalno delo je pred nama. Ono što je Taboroši zamislio i o čemu smo nebrojeno puta diskutovali i svađali se, i kada je reč bila tek o nekoliko sitnica. Mnogima se danas neće svideti ono što ću izneti, jer istina uvek boli:
1. Postoji veoma malo podataka – izvora, pa se moraju listati dnevne novine i nedeljni listovi, a to iziskuje strahovito mnogo vremena, pri čemu često ni po bibliotekama i
arhivima nema kompleta novina ili časopisa, a da ne kažem da su izveštaji često šturi, ili ih uopšte nema;
2. Zahtevi i molbe ljudima da daju svoje lične i podatke o svojim klubovima, članke i fotografije, ostali su često bez odgovora i naći će se dosta onih koji su na neki način izostali, ali – sami su krivi;
3. Ne postoje zapisnici sa takmičenja, pa je teško bilo utvrditi gde i kada su neka prvenstva i takmičenja održana;
4. Taborošijeva je ideja da nije dovoljno samo navesti po tri prvoplasiranaa takmičara u disciplinama, gde su četvrti koji je bio na domak trofeja, ili peti i šesti? U mnogim slučajevima je to uspeo rekonstruirati. To se sada u ovoj Taborošijevoj i nekim drugim knjigama može naći;
5. U savezima (pokrajinski, republički, savezni) niko takve stvari ne radi i ne sakuplja i arhivira takve važne podatke. Čast izuzecima, Karamati i Gajiću, koji su sačinili i sačuvali nekoliko samostalnih sabranih dela. Da li samo „ludi” pojedinci treba da vode brigu o ovakvim opštim stvarima (neka se pomenuti ne uvrede, ja to kažem iz punog poštovanja prema njima), ima li neko ko o tome treba da vodi računa, ima li neko ko prima platu da organizuje ovakve stvari? Sada je lako nastaviti, ili da bolje kažem „krasti” podatke iz ove knjige, ali i pored takvih uslova smatram ovo delo kapitalnim. Ako bilo ko nađe bilo kakvu manu, ili nedostatak, neka ćuti, jer ostaje činjenica da je ovo što je Taboroši uradio pred nama. Zato sa uverenjem kažem, kritike se ne prihvataju, ali stoji činjenica, ako neko misli da može, neka uradi bolje.
6. I poslednje i najvažnije, pitanje finansiranja i prodaje ovakvog materijala. Kome to treba? Danas će mnogi reći da im treba, kada je to neko već uradio, ali da li će je kupiti, ili samo očekuju da im se pokloni?
Danas, kada je ovo kapitalno delo o atletici u Vojvodini gotovo i pred očima auditorijuma, ostaju samo reči hvale i tapšanje po ramenu. A da li će neko vrednovati ovaj rad Taborošija i odati priznanje, makar samo kupovinom ovog dela (iako je malo skupo), da autor ima bar delimičnu materijalnu satisfakciju za ovo što je uradio, ostaje da se vidi...
Mene je izuzetno počastvovao kada je zatražio da mu napišem recenziju za ovu knjigu. Predložio sam mu jednu jugoslovensku legendu da mu piše recenziju – doktora atletike, reprezentativca, rekordera ko zna koliko puta, saveznog kapitena – Daneta Koricu, koji je prihvatio ponudu. Meni čini posebnu čast da sam u njegovom društvu.
Napisao sam recenziju još kada knjiga nije bila ni na polovini konačnog rešenja i sigurno je da bih je sada drugačije pisao. Ali, poznajući Taborošija i nakon ko zna koliko diskusija, rasprava, svađa i ubeđivanja, odustao sam da je pišem ponovo, jer prvobitno ubeđenje je ostalo: da će napraviti kapitalno delo. Njegovih 874 strane i 1.021 fotografija je samo jedan deo, jer u još neobrađenoj formi ima materijala da bi mogao dodati još nekoliko stotina stranica i hiljada fotografija. Kad mi je rekao da mu izdavač traži drugačiju, veću rezoluciju slika, rekao sam mu da to traži zato jer to neće uraditi i izdavač neće morati štampati knjigu. Mislim da će to Taboroši potvrditi, da sam bio u pravu.
Dosta je bilo lamentiranja i priznanja Taborošiju. Ovo mu je dvadeset i peta knjiga, a u fijokama ima još nekoliko gotovih izdanja koja čekaju izdavače. Na vrh glave mi se popeo sa njegovim izdanjima, tako da sam posle dvadesete knjige prestao brojati stranice i slike koje je uspeo pronaći u svom samopregornom istraživačkom radu i „ludim” zanesenjaštvom, da nam predoči nešto novo, što još nema(mo).
Na kraju, moram pomenuti da je ogromna šteta da ovakvog istraživača sporta kao što je Laslo Taboroši Subotica nema, a siguran sam da je sport Subotice malo jači nego sport Sente, Subotica je ostavila zavidnog traga u pokrajini, republici i državi.
Na kraju, sa moje strane, sva priznanja i čestitke Laslu Taborošiju za sve ovo što je dosad napisao.
Megjelent Táborosi László 25. könyve
Tegnap Zentán könyvbemutatót tartottak, amely során bemutatták Táborosi László A Vajdasági Atlétikai Szövetség 90 éve (1921–2011) című művét. A könyvbemutatón grafikai prezentációt is láthatott a szépszámú közönség, amely kapcsán a szerző elmondta, ez a könyvben megjelent mintegy 1020 fényképnek és újságcikknek csupán egyharmada. A könyvbemutatót megtisztelte jelenlétével a jugoszláv atlétika legendája, dr. Dane Korica, a Szerbiai Atlétikai Szövetség elnöke, aki elmondta, hogy az atléták egy kicsit lusták, amikor az eredmények begyűjtéséről van szó, épp ezért igen fontos Táborosi munkája: „Ez egy kapitális mű, s remélem, hogy a szerzőnek lesz még ereje feldolgozni a 100 éves jubileumot is.” A könyv másik recenzense, Vujković Lamić Ljudevit szabadkai sporttörténész is felszólalt, s elmondta, még akkor összeszólalkozott Táborosival, amikor az először felhívta a könyv kapcsán: „Kételyeim voltak azzal kapcsolatban, hogy Lacinak sikerül befejeznie a munkát a jubileumig, nem láttam pontosan, vajon lesz-e kiadója a könyvnek, s feltettem a kérdést, vajon ez a mű érdekel-e összesen 30-40 embert. Sajnos több dologban is igazam lett, de attól még ez egy igen értékes mű, amelynek többek között az az egyik erénye, hogy nemcsak az adott versenyszám első három helyezettjét említi meg, hanem ott van a nevük az 5–6. helyezetteknek is. Ezt eddig még senki nem csinálta, épp ezért sem Táborosi, sem én nem fogadok el semmilyen kritikát a könyvvel kapcsolatban. Csinálja meg jobban, aki tudja! Végezetül, csak azt sajnálom, hogy Szabadkának nincs ilyen sporttörténésze, mert azért Szabadkának egy kicsit erősebb a sportja, mint Zentának…” – mondta Vujković Lamić, arra is utalva, hogy Táborosinak szinte szamizdatban kellett kiadnia a nem olcsó kötetet.
(Laták István, Magyar Szó, 2015. szeptember 17., http://www.magyarszo.com/hu/2831/sport/132818/Kapitális-mű-a-vajdasági-atlétikáról.htm)