Ključne su – definicije (1)

Ključne su – definicije (1)
Da li je demokratija sistem u kom svako ima pravo da radi što  mu god padne na pamet? Da li je? Da li samo fašiste treba isključiti iz toga? Ili i rasiste, nacionaliste, pedofile, ratne huškače, mrzitelje svega i svačega, islamske i pravoslavne talibane, homofobe, one koji godinama na Internetu sastavljaju spiskove nepodobnih ljudi, nacionalnih izdajnika i tako redom?
Ljubomir Đorđević (Society) Vrlo dugo sam razmišljao kako da napišem ovaj članak, jer lično baš i ne pratim ekstremističke sajtove, posebno ne one sa krajnje desnice. A onda sam se jednog ranog jutra setio da moji prvi kontakti sa informatičkom tehnologijom i Internetom ne potiču od juče nego od pre nekoliko decenija. Dakle...
U drugoj polovini 60-tih godina (za one mlađe ću biti sasvim precizan: negde pred 1970. godinu) do ruku mi je došla knjiga iz novopokrenute »Nolitove« serije »Sazvežđa«. Bila je to deveta knjiga u seriji (ako nekog baš interesuje, prva je bila čuvena i bezbroj puta iznova štampana knjiga levičara i komuniste Eriha Froma – »Bekstvo od slobode«). Iako nisam baš sve razumeo što je Viner napisao (a za neke delove sam skoro siguran da ih ni sam nije »razumeo« nego je samo svojom ogromnom intuicijom tek naslućivao) – duboko mi se urezala u pamćenje. Naime, Viner se tim poslom počeo baviti kao inženjer i matematičar, da bi napravio mnogo bolje nišanske sprave za topove i teške mitraljeze koji su mogli da pogode avione koji su leteli jako visoko i jako brzo. Bilo je to, naravno, za vreme Drugog svetskog rata.
Ali za Norberta Vinera je to bio samo početak, pa se od nišanskih sprava uzdigao do nivoa društva – pokušavajući da pogodi šta će kibernetika doneti čoveku. One mlađe podsećam da su se PC – personalni računari – pojavili tek dvadeset godina kasnije, 1982, a Internet još kasnije.
Negde 1980. ili 1981. smo u »Subotičkim novinama« sedeli i razmišljali o razvoju lista u narednih pet godina. Tada sam pred svima izneo svoju viziju za koju sam rekao da ne znam da li će biti ostvarena za 5 ili 15 godina, tek, suština je bila u tome da će svaki novinar umesto da udara po pisaćoj mašini, pred sobom imati komjuter koji će na ekranu pokazati šta je napisao i da će tada biti sasvim jednostavno da se isprave slovne greške, da se promeni red reči, da se izmeni redosled čitavih pasusa. Naime, do tada smo ili iznova kucali celu stranicu ili je sekli makazama i lepili pasuse po željenom redu. I na sve to sam rekao da naš tehnički urednik više neće na papiru crtati kako će izgledati stranica, gde će biti naslov a gde fotografija, da više neće »od oka«ocenjivati koji tekst treba i za koliko da se skrati a kom tekstu treba dodati još nekoliko rečenica. Umesto papira i »odokativne« procene koja se zasnivala na dugogodišnjem iskustvu – on će na velikom ekranu u milimetar videti kako će ona izgledati pa će onda, još u Redakciji a ne u Štampariji moći da je tako dotera da grafički radnici treba samo da je odštampaju.
I šta se desilo? Ono što sam rekao, naravno, nije ušlo u program razvoja »Subotičkih novina«, ali sam zato naišao na opšti smeh i podrugivanje svojih kolega.
Posle deset godina sam postao glavni i odgovorni urednik. U redakciji smo već imali dva kompjutera, ali su oni služili za razne igrice, pre svega za šah. Pošto sam sada ja bio glavni urednik, rekao sam da ćemo svi preći sa pisaćih mašina na kompjutere i – umalo nisam izazvao pobunu u redakciji. Najzad sam našao rešenje: tako smo dobro stajali sa finansijama da je svaki novinar dobio jedan kompjuter za sebe, i mogao je da ga drži u redakciji ili da ga nosi kući. Napisao sam skripta o tome kako se kompjuter koristi (počev od toga koje se »dugme« pritisne da se kompjuter uključi), kako se ispravljaju slovne greške, premeštaju reči i pasusi, zaključno sa »snimanjem« teksta i njegovim štampanjem (na igličnom štampaču).
I kad sam kroz mesec i po dana na sastanku redakcije u ponedeljak rekao da od tog trenutka primam tekstove samo na disketama (»tvrde« su bile 3,5 inča a »meke« 5,25 inča) – do srede sam čak 80 odsto tekstova dobio na disketama, dakle, svi su uvideli koliko je lakše pisati na kompjuteru nego na pisaćoj mašini.
Kakve to ima veze sa političkim ekstremizmom u »cyber prostoru« Srbije? Nikakve, osim što proizilazi da SVI moraju poznavati novu tehnologiju i svakodnevno se koristiti njome. Od novinara i glavnog urednika, do tehničkog urednika, i naravno, radnika u štampariji.
Druga moja ideja vezana uz »kibernetiku i društvo« je bila da TEK TA TEHNOLOGIJA OMOGUĆAVA OSTVARENJE ISTINSKE NEPOSREDNE DEMOKRATIJE! Ona je nastala u Staroj Grčkoj, ali su građane morali terati da dođu na Agoru, a kasnije su im plaćali svaki dan koji su proveli diskutujući o odlukama i zakonima koje su zajednički izglasavali. Ni samoupravni socijalizam nije bio neposredna demokratija, osim kada se radilo o sastanku zbora radnih ljudi u osnovnoj organizaciji udruženog rada! Tek tamo su u donošenju odluka učestvovali svi radnici jednog kolektiva, a sve ostale odluke su donosili demokratski izabrani »delegati«, dakle, po sistemu posredne demokratije. A »kibernetika« je potencijalno omogućavala da u donošenju odluka učestvuju SVI ČLANOVI JEDNE DRUŠTVENE ZAJEDNICE. To bi bilo nešto kao referendumi u Švajcarskoj, s tim što se ne bi moralo ići na biralište da se tamo glasa, nego bi svako glasao od kuće, preko kompjutera, odnosno, preko Interneta.
Ali da bi se to moglo, potrebna su dva ključna preduslova! Prvo, da svaki punoletni građanin sa pravom glasa ima kompjuter, da dobro vlada tom tehnologijom, i drugo – da je SVAKI GRAĐANIN ZAINTERESOVAN ZA DRUŠTVENA I POLITIČKA PITANJA! A to znači da se dovoljno razume u društvo i politiku da bude svestan i dobrih i loših posledica svake odluke. Jer, do sada u istoriji uređenih društava, nije doneta ni jedna jedina odluka koja je imala samo dobre posledice.
I drugo, to je podrazumevalo da se PRE SVAKE ODLUKE VODI NAJŠIRA JAVNA DISKUSIJA, NARAVNO, PREKO INTERNETA i drugih medija gde će svaki građanin moći da sazna šta ostali misle u prilog ili protiv te odluke, odnosno, šta predlažu kako bi se kvalitet odluke i njene posledice po građane poboljšali. Dakle, to bi značilo da više nema zatvorenih partijsko-političkih diskusija i odluka koje nam vladari (bilo da se zovu kraljevi, carevi, apsolutisti, »očevi nacije«, socijalisti ili demokrati) saopštavaju »s neba pa u rebra«, bez da su nas prethodno pitali šta o tome mislimo. U stvari, današnja je stvarnost u Srbiji (i nažalost, ne samo u Srbiji) da vladajuća garnitura ne samo što ne pita »obične« građane šta misle o predloženoj odluci ili zakonu, nego ne pita čak ni one koji su vrlo stručni za tu oblast: kad se na primer radi o privredi, ne pitaju ni direktore preduzeća, ekonomiste, stručnjake za finasije, za tržište (posebno svetsko) itd.
(Kraj prvog dela; nastavak ide kroz mekoliko dana)