Ključne su – definicije (2)

Ključne su – definicije (2)
Da li je demokratija sistem u kom svako ima pravo da radi što god mu  padne na pamet? Da li je? Da li samo fašiste treba isključiti iz toga? Ili i rasiste, nacionaliste, pedofile, ratne huškače, mrzitelje svega i svačega, islamske i pravoslavne talibane, homofobe, one koji godinama na Internetu sastavljaju spiskove nepodobnih ljudi, nacionalnih izdajnika i tako redom?
Ljubomir Đorđević (Society) I tako, najzad, stižemo do ekstremista, pre svega u ideološko-političkom smislu, gde teorija poznaje i desni i levi ekstremizam i vrlo širok dijapazon stranaka koje su u centru. Klasifikacija ide čak dotle da se razlikuje »levi centar« od »desnog centra«, iako svi pripadaju »centru«.
Ali već kod te klasifikacije nailazimo na problem – definicija! Stranke čije je delovanje čisto desničarsko – jer napadaju svoje susede, vode ratove polazeći od ekstremnog nacionalizma – sebe nazivaju levičarskim partijama, i štaviše, čak ih i Evropa prihvata kao takve, pa je Socijalistička partija Srbije »levica« i član neke Socijalističke internacionale, a Demokratska stranka član Socijaldemokratske internacionale – iako njeno praktično delovanje sa socijaldemokratijom nema baš nikakve veze, ali ima veze sa očuvanjem »tekovina« Miloševićevog sistema – mafije, organizovanog kriminala i korupcije. Na drugoj strani su desničarske stranke. Ekstremni primer je donedavno bila Srpska radikalna stranka. Njeni osnivači (inače, krsni kumovi) Vojislav Šešelj i Vuk Drašković su hteli da osnuju stranku pod nazivom Srpski četnički pokret, a kad im vlasti to nisu dozvolile, dosetili su se pa su odabrali naziv – Srpska radikalna stranka koja se, u međuvremenu, gotovo raspala, ili bolje reći, pretopila u Srpsku naprednu stranku. Izmenili su vokabular, ali malo-malo, pa iz njih izbije žestoki sprski nacionalizam, po logici: predsednik države se odrekao predsednikovanja u Stranci, ali se nije odrekao »titule« »četničkog vojvode«. Ili što narod kaže – vuk dlaku menja, ali ćud nikako!
Naravno, ne treba da pominjem da u mom sistemu vrednovanja, nacionalisti spadaju u čistu desnicu, često čak i ekstremnu desnicu. Od tog »čistu, čak i ekstremnu desnicu« ih spašava samo pojava minornih grupa fašista i drugih desničara koji koristeći se obično pravom na ANONIMNOST na Internetu, mogu da šire svoje ideje kako kod žele. Srećom, ima ih prilično malo – a ekstremnih levičara jedva da ima i nisu organizovani – jer spadaju u studentsku podkulturu – pa im mnogo ne pomaže ni Internet.
Ali ostaje činjenica da se na Internetu mogu naći ne samo ekstremni desničari nego čak i čisti fašisti! U stvari, APSOLUTNO MI NIJE JASNO kako je moguće da se u iole uređenom društvu na Internetu može naći čak i »Nacionalni stroj« iako je pravomoćnom sudskom presudom zabranjen! Osim ako će neko reći da mi uopšte NISMO »iole uređeno društvo«. S druge strane, neko bi možda rekao da političkim i(li) kriminogenim ekonomskim vrhuškama – ili nekim njihovim delovima – odgovara da imamo tako izvanredno dobro organizovane i plaćene fudbalske navijače koji onda mogu da po potrebi, »sasvim spontano«, kao »obični huligani« izazovu neki sukob ili skandal u zemlji ili u inostranstvu, ili pak da napadnu neke manjinske grupe koje po njima ne bi smele da postoje, ili da napadnu i zapale strane ambasade ili ne-pravoslavne verske objekte, ili kao što se upravo desilo, da »obični maloletnici« razbiju desetak radnji ovdašnjih Albanaca i Goranaca koji su među nama desetinama godina i nikome ništa nisu skrivili, odnosno, da ČAK U SUBOTICI pokušaju da spale džamiju. A ključna zvanična izjava je da »iza njih niko ne stoji«: oni ne čitaju web stranice ekstremne desnice i ne čuju poruke političara koji uporno ponavljaju kako su neki tamo hteli da nas ponize, da obore vladu, da destabilizuju čitav region itd, nego su se potpuno samostalno, spontano odlučili da učine to što su učinili.
Za sada nas od SNS »Naših«, SNS »1389«, »Srbske akcije«, »Obraza«, kažu, donedavno i »Dveri« (da ne govorim sada o izučavaocima lika i dela Draže Mihailovića, Milana Nedića i čak Ljotića) odvaja samo to što je pronađen MATEMATIČKI model, »algoritam«, koji kad zatražite podatke o nečemu ili nekome – napred stavi ono što ljudi najčešće čitaju i traže, a to su podaci gde imate navedeno ime autora, izvore, link prema knjigama i člancima na tu istu temu itd. Po toj logici »glave« – gde napred ide ono što se najviše koristi i što je provereno, i logici »repa« – tek na kraj stotina tekstova na neku konkretnu temu dolaze ekstremisti. Osim ako ih vi stalno tražite, pa će vam taj isti algoritam u sam vrh ubaciti upravo ekstremne poglede na čoveka, na Druge i društvo.
I tako se opet vraćamo na pitanje – definicija! Da li je demokratija sistem u kome SVAKO IMA PRAVO DA RADI ŠTO MU GOD PADNE NA PAMET? Da li samo fašiste treba isključiti iz toga ili i rasiste, nacionaliste, pedofile, ratne huškače, mrzitelje svega i svačega, islamske i pravoslavne talibane, homofobe, one koji godinama upravo na Internetu sastavljaju spiskove (za njih i po njima) nepodobnih ljudi, nacionalnih izdajnika (pa ih onda oni koji to čitaju, dok u njima buja osećaj patriotizma, kao obični »huligani« ili »maloletnici iza kojih niko ne stoji« – napadaju pesnicama i motkama, makar to bile žene ili devojke – novinari) i tako redom?! Moje je duboko ubeđenje da oni čak i kad nisu aktuelno agresivni i ne napadaju fizički na druge ljude – ipak jesu opasni po okolinu, što se stotinama puta pokazalo kroz istoriju: prvo sede u nekoj pivnici i lupetaju gluposti, a onda povedu »sveti rat« ili svetski rat koji odnese 60 miliona ljudskih života!
Šta činiti sa ekstremizmom na Internetu? Većina autora predlaže EDUKACIJU, ali niko nije ni pokušao da to operacionalizuje – kako edukovati one koji mrze sve osim pripadnike svog naciona, a čak i unutar njega mrze one koji misle i rade drugačije.
Zato uvodim treću, ključnu, temeljnu pretpostavku, osim one da svako ima radno mesto i dovoljno zarađuje da bi imao kompjuter i Internet, da mu je u stanu dovoljno toplo da mu se prsti ne koče dok radi s kompjuterom, da je svako dovoljno obrazovan da može bar da prati javnu diskusiju koja prethodi donošenju odluke ili zakona – ako već ne da se i sam uključi u diskusiju, i najzad, da ima dovoljno slobodnog vremena: NUŽNO je da su građani SAMOORGANIZOVANI u nevladine organizacije i udruženja građana. I da upravo građani kontrolišu ono što čini vlast, a ne kao što je danas, da vlast sedi na grbači građana i kontroliše ono što građani smeju ili ne smeju da rade i misle. Kad se, dakle, građani samoorganizuju i stvore istinsko CIVILNO DRUŠTVO, kad u svoje ruke preuzmu uzde društva, neće više biti problem ni ekstremizam jer će sve ono što makar latentno znači opasnost za druge ljude – biti u startu isključeno iz medija, iz školskih programa, sa Interneta. A dao bog, istorija čovečanstva nam je bezbroj puta pokazala šta je latenetno opasno po druge, pa tu ne treba izmišljati mlaku vodu.
(Drugi, završni deo teksta)