Multikulturalizam i tolerancija u Subotici – tendencije i perspektive

Multikulturalizam i tolerancija u Subotici – tendencije i perspektive
U okolnostima političkih preokreta u celoj Istočnoj Evropi, koje su imale epohalni značaj za 20. vek, ojačale su centrifugalne snage u višenacionalnoj jugoslovenskoj državi, i u tom smislu ni Subotica nije izuzetak.
Dragan Rokvić (Society) U celoj zemlji nastale su nacionalno orijentisane partije i već na prvim izborima, 1990. godine, one su otvoreno pozivale na solidarnost „nacionalne zajednice“ i u atmosferi koja nije pokazivala spremnosti za kompromis, nastale su nove, nacionalistički opredeljene političke elite koje nose veliku odgovornost za ono što se dalje dešavalo kako sa gradom tako i sa državom. Najznačajniji deo nove političke konstrukcije, nastale na razvalinama bivšeg socijalizma i nekadašnje države, i danas je u dominantnoj formi prisutan u Subotici a u međuvremenu stasavale su generacije koje zbog strogih viznih režima nisu izlazile iz svoje domovine i za koje se horizont njihovog iskustva završavao na državnoj granici.U međuvremenu, među građanima Subotice, porasla je međuetnička distanca, a „nacionalne opcije“ i danas nose najveću odgovornost za razvoj grada.
Izlišno je naglašavati da nacionalizam nije samo osećanje nacionalne pripadnosti i samobitnosti, niti je to pak zalaganje za političku suverenost svoje nacije; nacionalizam čine najrazličitiji oblici osporavanja drugih nacija, a Subotičani su protekle dve decenije imali prilike da se uvere i u njegove najdrastičnije oblike poput onog, kada se za vreme ratova devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije, težilo prostoj likvidaciji ili potpunom porobljavanju drugih naroda. Na žalost, jedan broj naših sugrađana je i poginuo ili bio ranjavan, mnoštvo izbeglih i raseljenih došlo je i prošlo kroz naš grad, koji je poslednje decenije XX veka doživeo tehničku i kulturnu stagnaciju gotovo nezapamćenu u svojoj istoriji. Posledice ratova vođenih devedesetih osećaju se još i danas u Subotici. Dolazak mnogobrojnih izbeglica kao i sve veće iseljavanje iz Subotice promenilo je demografsku strukturu grada i prema najnovijim podacima i danas se dnevno dvadesetak naših sugrađana iseljava iz Subotice. Razlozi za to kriju se u sve težem ekonomskom položaju Subotičana koji ovde ne vide nikakvu perspektivu za sebe i svoje porodice. Među njima, mnoštvo je onih koji misle da se Subotica značajno promenila poslednje dve decenije a većina smatra da nacionalizam ništa dobro nije doneo.
Kao kulturni fenomen, nacionalizam bi se mogao odrediti upravo kao kulturni hermetizam i zatvaranje, kao nekritičko i naturalistički snažno zatvaranje u sve tradicionalne vrednosti neke nacije a ova odrednica čini se Subotičanima odveć poznata. U tom smislu svakodnevna praksa pruža obilje dokaza. Ksenofobija i govor mržnje nisu iščezli sa ovih prostora i ponovo se sve češće čuju teze o ugroženosti pojedinih nacija. Posle „oktobarskih promena“ 2000-te grad i njegovi građani suočili su se sa novim izazovima a reči poput „multikulturalizma“ i „tolerancije“ postale se neka vrsta obavezne poštapalice zagovornika evrointegracija, a uz ove reči stislo se još i sijaset drugih, novih „izama“. U verbalnim uzletima političara obećavalo se sve i svašta, jezik i politički govor obogaćeni su novim rečima i uvek iznova novim obećanjima o „boljem životu“. Opšti je utisak da smo svakodnevno zatrpani jednim novim jezikom, kao da je javno mnjenje potrebno iznova uveravati da je sada sa nama sve u redu, da nikakve prepreke na putu evrointegracija više nema, ali, avaj, iz godine u godinu potrebno je prikupiti još dokaza više.
Ova situacija podsetila me je na davno zaboravljeni roman. U Le Kleziovom romanu „Poplava“ antiheroj je neki mladić koji pati od jedinstvene bolesti. Reči – poplava svakodnevnih reči – opteretile su njegovu svest. Čak i kada šeta ulicom, razmišljajući o svojim poslovima, njegov jadni mozak reaguje pod dejstvom raznih upozorenja („Koračaj – ne koračaj“, „Zabranjeno – prekršioci će biti kažnjeni“ i sl.) ili naslovima iz novina – „Avion se srušio u Tel Avivu“. Najzad, Le Klezio, običan čovek, ogluvi – poslednja odbrana prirode. Izgovorene reči postaju samo zvuci, besmisleno zujanje u ušima. I tako, najznačajnije štampane reči, na primer, Bodlerova pesma ili objava rata, nemaju dubljeg efekta od reči koje je pročitao upravo na kutiji šibica „molimo zatvorite pre nego što kresnete“. Ako bi čovek želeo dati naziv bolesti o kojoj piše Le Klezio, onda bi to možda bila semantička afazija. Semantička afazija bi bila ona tupost uveta, svesti i srca koja proističe od produžene zloupotrebe reči (nikada više nismo upotrebljavali reči poput multikulturalizam i tolerancija, na primer). Kao izolovan fenomen to može biti zabavno sve dok ne postane razdražujuće (evropska Subotica). Međutim, kada to postane epidemično onda ono najavljuje porazno opadanje u sposobnosti komuniciranja, padanja, kada jezik postane gotovo suprotnost onom zbog čega je stvoren: reči se čine kao da su se izdvojile same za sebe, u nameri pre da izazovu nesporazum nego da ih spreče. Upravo se to danas dešava sa nama ovde: nesporazumi se samo gomilaju, upali smo vremenom u neku monstruoznu neosetljivost koja dozvoljava generalima da ratove nazivaju „falsifikatima“, a da političari pozdravljaju tek nagoveštaje reformi kao „krupan istorijski reformski korak Srbije“. Mnoge reči izgubile su svoj prvobitni smisao.
Semantička afazija, koja je do sada bila proučena, mogla bi se okarakterisati kao histerična potreba za uprošćavanjem, bilo kada je u pitanju reklamiranje grada Subotice kao „najznačajnijeg manjinskog čvorišta u Srbiji“ ili retorike „da su manjinska prava ovde veća nego u Evropi“. Međutim, postoji i sasvim drugačiji oblik ove bolesti: preterano komplikovanje. I ono oštećuje jezik, istina manje spektakularno, ali ništa manje fatalno od preteranog simplifikovanja. Oni koji ga upražnjavaju, poznati su kao specijalisti (srpski, hrvatski ili mađarski) i umesto da opravdaju jasnost oni opravdavaju nejasnost. Subotica je tako, preko noći, postala pravi dom i pribežište za razne etno-specijaliste koji ljubomorno čuvaju za sebe svoje zanatske tajne i tek sa vremena na vreme, prema potrebi, lansiraju teze o „ugroženosti“ svoga naciona, kao da u isto vreme nismo svi ugroženi podjednako. Zaista mi smeta što smo se tako lako vratili ponovo na jezik „devedesetih“, to je bilo veoma lako i jednostavno, mnogo teže ćemo se vratiti na naš jezik običnog, mirnog ubeđenja. Danas se čini nemoguće vratiti u svakodnevnu upotrebu jezik koji je opisivao našu zaokupljenost gradom i komšijama (Srbima, Hrvatima, Bunjevcima, Mađarima), kao da nam uošte nisu preostale jednostavne reči naših predaka koje su izražavale čast i dužnost, i to u gradu koji je godinama bio uzor mnogim, sličnim sredinama. Tolerancija je bila deo subotičke tradicije, nešto o čemu se nije bilo potrebno posebno izjašnjavati, nešto što se podrazumevalo kao deo opšteg građanskog, urbanog miljea. Generacije Subotičana stasavale su u čarobnom i uzbudljivom jezičkom miksu, gde su se pojedine reči iz drugih jezila preuzimale spontano i bez velikih zaklinjanja o multikulturalizmu. Onda je na scenu stupio pogubni nacionalizam, političke elite svesno su se utrkivale u tom pravcu, izvlačeći korist za sebe u mutnim godinama koje su dovele do stagnacije na svim poljima.
Danas bi bilo gotovo nemoguće sastaviti iole ozbiljniju listu nacionalizama koji su poput zloćudne bolesti nagrizale tkivo grada u minulom periodu, a ta lista ne bi bila potpuna bez nabrajanja formi psihičkog i ideološkog manifestovanja i „zasnivanja“ nacionalizama. Brojne od tih formi mogu se obuhvatiti pojmom etnocentrizam, pod kojim podrazumevamo verovanje i shvatanje ljudi o posebnom značaju svoje nacije, što dalje često vodi potcenjivanju i obezvređivanju drugih nacija. Taj „posebni značaj“ može se tražiti i „nalaziti“ u rasno biološkim odlikama (nemački nacional – socijalizam), zatim u raznim oblicima kulturno – istorijske i duhovne „prednosti“ – o „državotvornoj i oslobodilačkoj“ ulozi neke nacije, što joj obezbeđuje ulogu „garanta“ u sadašnjosti i budućnosti, u posebnoj „kulturnoj misiji“ druge nacije itd. Ne smemo pritome zaboraviti činjenicu da je veliki broj psihologa sklon da u nacionalizmu, u prvom redu, vidi izraz instinkta agresije, zapravo, već i samo po sebi je jasno da je nacionalizam oblik agresivnosti, težnje za premoći a da za toleranciju ima malo prostora. Agresija je postala svakodnevna pojava, do prave smene političkih nomenklatura zapravo nije ni došlo, samo je jedna matrica zamenjena drugom, obučenom u novo ruho „evropske dimenzije“. Široke koalicije koje su se poslednjih godina sastavljale bez bilo kakvog jasnijeg koncepta (osim uživanja u „plodovima vlasti“) nisu gradu donele ništa novo, gotovo nikakav boljitak. Izostao je sistem, napuštena je tradicija a kada malo pomnije promotrimo današnju situaciju u gradu uverićemo se da mnogo toga ne počiva na dubljoj osnovi, već da se oko vlasti okupljaju većinom ljudi bez znanja i bez profesije, oni koji su zbog nesposobnosti ostali bez pravog posla, oni koji ne umeju da misle i vole da to za njih drugi rade.Nacionalno opredeljenim akterima još uvek odgovara da u drugim nacijama traže „žrtvenog jarca“ i ova praksa nesumljivo potiče iz magičnog perioda u kome se svaki „drugi“ smatra za nosioca „zlog duha“. Stoga i ne čudi, što se sa vremena na vreme, pribegava „brojanju krvnih zrnaca“, omiljenoj diciplini ovih prostora devedesetih godina. U svojim najoštrijim formama nacionalizam je, dakle, psihološki uzev, pomerena agresija, a etički uzev, negacija čovečnosti, to jest iščezavanje obaveza prema drugome kao čoveku, kao ljudskoj jedinki. Što ne bih smeo da činim kao čovek prema čoveku, to smem kao predstavnik svoje nacije prema pripadniku druge.
Na kraju, nekoliko reči o perspektivama koje stoje pred nama. Moramo se koncentrisati da mladoj generaciji pružimo veća znanja o svetu koji nas okružuje, grad Subotica ima izuzetno povoljan geografski položaj koji mora iskoristiti pružajući mogućnost da što veći broj naših sugrađana upozna praksu okolnih zemalja i zemalja iz okruženja jer samo u sinergiji sa komšijama možemo učiniti svet boljim mestom za život. Moramo se svakodnevno truditi da ekonomski ojačamo naš grad i da pokažemo kako je Subotica mesto gde vredi živeti i raditi, zajedno sa svojim komšijama, i to će biti najbolji prilog kulturi međunacionalnih odnosa, tolerancije i multikulturalizma kao odnosa koji vodi ka saradnji, razumevanju i pomoći.