Privatizacija je bazirana na laži

Privatizacija je bazirana na laži
U atmosferi agonije, Ljubiša Stepanović, ogorčeni direktor Radio Subotica, nakon što je u julu proces privatizacije lokalnih medija u opštinskom vlasništvu produžen do oktobra, kaže da privatizacija medija u vlasništvu lokalnih samouprava – koja je ušla u sam finiš – zapravo počiva na jednoj velikoj laži!
Nikola Peručić, Diurnarius (Society) Stepanović: Ta laž glasi da ne mogu opštine i gradovi da budu osnivači lokalnih medijskih kuća. Ta laž je plasirana pre dobrih 12-13 ili možda na 15 godina i na toj laži je kasnije građena ta cela kampanja da treba država da izađe, kad kažem država, mislim na opštine, gradove, kao osnivače lokalnih medijskih kuća i da treba da ih preda privatnom kapitalu. Ili da ih eliminiše da nema tih medijskih kuća. To je ta kapitalna laž, i kada se na takvoj platformi nešto gradi, onda je to vrlo nestabilno.
Diurnarius: Koga vi krivite za to?
Stepanović: Ja neću da pomenem ime čoveka, koji je to prvi javno plasirao, jer ja ne znam, možda ima još nekog pre njega ko je plasirao tu tezu da gradovi ne mogu biti osnivači. Ali su to prihvatili mnogi, i organizacije. Takozvane asocijacije nezavisnih medija su prihvatile zdušnu tu tezu kao istinitu, kao konačnu i počeli da na tome da pripremaju svoju akciju. To je zapravo udruženje, koja okuplja pre svega privatne medije. Unutar tog udruženja, čak i moja kuća član formalno tog ANEMA, oni su da tako kažem državnog sekretara za informisanje uzeli pod svoje. Organizovali su sijaset javnih istupa, tumačenja zakona itd. Oni su ti koji su koncept ovog zakona pokrenuli i radi privatizacije uzeli praktično u javnu proceduru, javni postupak i uspeli da izlobiraju da on bude usvojen. Tako da ta, kako ste vi rekli agonija, može se reći da smo u agoniji, da smo u jednoj ulici, koja je slepi sokak i sad se ne zna na koju će se strane i kako će se ovo završiti.
Diurnarius: Vi se borite praktično protiv vetrenjača. Vlada je donela odluku da se ide u privatizaciju, a vi kao direktor pokušavate to da što duže održite i ako postoji mogućnost da spasete.
Stepanović: Ja sam pristalica teze, koja važi još od starog Rima, dakle u Rimskom pravu je važilo pravilo - Zakon je surov, ali je zakon. Pristalica sam da se i najgori zakon mora poštovati, ali i najbolji može da se popravlja. Ja ne znam da li je ovaj najgori i ne znam da li je najbolji, ali znam da može da se popravlja. Ali istovremeno znam da je moja dužnost, posao direktora je inače da štiti zakonitost, da obezbeđuje da svi poslovi budu u skladu sa tim zakonom. Dogodilo se pre 10 dana da taj zakon, koji nije dao dobra rešenja, bude promenjen u jednom delu. Potrebne su i druge promene i sada u ovoj situaciji ja ne bih rekao da se borimo protiv vetrenjača, ali pokušavamo da između tih vetrenjača da prođemo sa najmanje havarije, ako se to može učiniti.
Diurnarius: Tu pretpostavljam da neće biti baš velike navale baš zbog toga da tu se ne radi samo o 40.000 evra cene, nego se radi o tome da je jako teško održati ovakav sistem profitabilnim, skoro nemoguće?
Stepanović: Ovako stoji stvar, i kada bi smo davali, odnosno kad bi vlasnik grad, bilo ko kada bi dao 40.000 evra miraza uz ovakvo preduzeće, ja mislim da normalan investitor ne bi mogao da pronađe ekonomski interes. Možda bih našao politički, možda bih našao nekakav drugi interes da ima ovakvo preduzeća. Eventualnog zbog političkog uticaja, zbog egzibicionizma, zbog razno raznih drugih motiva, ali ekonomski ne mogu da vidim zato što je potrebno svakog narednog meseca plaćati 40.000 evra troškova za funkcionisanje ovakvog radija. Neki će reći da je to skupo, ja ću reći da možda jeste, ali navešću jedan primer. Radio Subotica radi na tri jezika i još emituje sati i po programa na bunjevačkom govoru i na nemačkom jeziku nedeljno još 30 minuta. Dakle, ako ja to svedem otprilike na neki primer, onda ću reći ovako: ako ja imam kafanu, ako ja u mojoj kafani prodajem kafu koja košta 100 dinara, nose je tri konobara Srbin, Hrvat, Mađar, onda imamo takvu situaciju da ja moram da finansiram tu trojicu konobara iz 100 dinara, s tim što sam po standardu profesije, dužan da plaćam, ali treba da znaju i naši gledaoci da imam i šankera i opštu službu koja opslužuje taj servis. Privatna kafana preko puta ima samo jednog konobara, koji istovremeno mora da bude i šanker i verovatno i spremačica, i njegova kafa košta sto dinara, i njemu je mnogo lakše da on finansira svoju delatnost na taj način, nego meni ko mora da finansira ovu trojicu plus infrastrukturu oko njih. Na tom primeru pokazujem da imamo tri redakcije, da imamo opštu službu, tehničku službu, ali pri tome moram da kažem i to da Radio Subotica nije opterećena administracijom i dodatnom službom. Kod nas 80% angažovane radne snage čine novinari, a preko 90% ljudi iz direktne proizvodnje, iz proizvodnje programa. Zato je tu problem što investitor ne može da nađe računicu u ovakvoj kući. Ova vrsta posla, javnog informisanja na jezicima koja se koriste u jednoj lokalnoj zajednici može biti finansirana samo od države. Rećiću i to, da ne dužim mnogo, kao i Javna rasveta koja se nikome ne isplati, to je trošak, ali je to nužni trošak civilizovanog društva, civilizovani grad mora da ima Javnu rasvetu. Urbana većina mora da ima dobro informisanje na profesionalnom nivou. Radio teži ka tome, zato privatni kapital ovde ne nalazi svoj interes, ovo je posao koji mora država da finansira o svom trošku.
Diurnarius: Treba da imamo u vidu da je naša sredina mulkilturalna i multietnička. Ko vama najviše pomaže da se to ipak nekako sačuva, da se nađe neko rešenje, pretpostavljam da lokalna samouprava, nacionalni saveti, pokrajinska vlast, verovatno možda čak i republička vlast, ipak ima tu ljudi sa senzibilitetom, sa kojima imate i zajedničke sastanke i na sve načine pokušate da nađete neko rešenje?
Stepanović: Ja bih rekao da senzibilitet ovde može matematički da se izmeri i da se pokaže brojevima. Taj senzibilitet se u ovoj godini piše sa brojem 15 miliona. Toliko je Radio dobio iz Gradskog budžeta, što je bilo sasvim dovoljno da se finansiraju svi naši poslovi, stim što smo mi u našem programu poslovanja, koji je vrlo važan dokument, koji mi moramo da poštujemo i poštujemo ga, mi smo se trudili da iskažemo naše potrebe koje su bile niže od lanjskih i da time dajemo svoj doprinos opštoj jednoj stabilizaciji, finansijskoj, jer stalno govorimo o smanjivaju deficita u Republičkom budžetu, pa je ista tendencija i na lokalu. Mi smo tome dali svoj doprinos tako što smo naše potrebe smanjili na 3 miliona. To je naš doprinos toj štednji. Dakle, grad je tu pokazao potpunu podršku bez rezerve
Diurnarius: Međutim lokalna samouprava ne može da dođe kao kupac, ne može da uzme dokumentaciju, ne može da otkupi još jednom Radio Suboticu, a drugi nemaju interes. Šta će sada biti kada niko neće doći da kupi?
Stepanović: Postoje varijeteti da može da bude neko ko je inspirator, koji je pokretač, ko se trudi da se pronađe rešenje u našem programu.
Diurnarius: Kako to mislite?
Stepanović: Mislim na program, koji smo mi podneli skupštini, a skupština usvojila, to je sada skupštinski dokument, u kojem postoji ideja, da se ovo preduzeće transformiše u jedno drugo preduzeće, koje nema karakter medija, izdavača medija, ali ima karakter tehničkog servisa. Poređenja radi, kao što to grad ispunjava sve uslove da se organizuje pijačna prodaja. Od plata, od tezgi, od snabdevanja strujom, vodom, od čišćenja, od spremanja, od čuvanja robe, a sama funkcija obezbeđivanja robe je stvar nekih drugih delatnosti. Isto tako bi grad mogao iz ovog da izvuče samo supstrat, samo imovinu preduzeća, tehničku dakle opremu, da konstituiše jedno preduzeće koje je u stanju da pruža tehničke usluge, to je model koji je poznat u svetu.
Diurnarius: Kao slobodna zona, nema svoju proizvodnju a ima kompletnu infrastrukturu, da li tako mislite?
Stepanović: Bolje je upoređenje, kada sam rekao za pijacu. Jer pijaca je nešto što je tehnički kapacitet, to je jedan aspekat pijaca. Drugi aspekt su roba i ljudi, ko prodaje, šta prodaje, kakvog je kvaliteta, ko odgovara za kvalitet, ko odgovara za snabdevanje, za poštovanje, tačnost kantare i vage itd., to je jedna delatnost u koju grad ne ulazi. Ali grad je omogućio ljudima da imaju to mesto na kome ljudi mogu to da rade. Ovde možemo da omogućimo da imamo, da postoji mesto, da postoji servis, postoje ljudi koji znaju da rukuju mikrofonima, opremom, mikserima, računarima, čak tako i spikere može u svom tošku da finansira, koji hladno bez emocije čitaju, kako ja kažem i najveću glupost kada treba. Onaj koji je napisao taj glupost u tom mediju, ili veliku istinu, taj je opet odgovoran pred zakonom, to je delatnost u koju se grad ne meša i u koju grad ne ulazi, ali to je samo jedna ideja.
Diurnarius: Sa kime ste pričali o tome, ako nije tajna?
Stepanović: Ja sam to napisao, pričao sam sa svakim koji je pokretao ovu vrstu razgovora, formalno i neformalno, a kao program sam to istakao kada sam konkurisao za direktora, na konkursu je bio jedan od mojih programskih aduta, jer sam ja mislio da to možemo da uradimo. Juče je radnik, koji je nekada radio u Radio Subotici otputovao za Kanadu, tamo radi 12 godina kao producent, upravo u kući koja je kod kanadskih vlasti registrovana da obezbeđuje uslove za rad na 17 jezika. U svakom trenutku je dužan da obezbedi uslove, najmanje za 17 jezika, dolaze razni subjekti, koji kupuju termine da bi se obratili, neki iz komercijalnih, neki iz političkih, neki iz verskih razloga, neko svojoj populaciji, neko samo možda da zakupi termin da se obrati svojoj devojci, ako želi, uz to da poštuje domaćinski odnos i lepe građanske manire...
Diurnarius: Rekli ste da postoji tanka pukotina kroz koju lokalni mediji sa bogatom jezičkom strukturom mogu da prođu. Na čega ste mislili?
Stepanović: Mislim na susret premijera Vučića sa predstavnicima manjinskih zajednica u Srbiji. Na tom sastanku su bili i predstavnici mađarske nacionalne zajednice, bili su predstavnici hrvatske nacionalne zajednice, bugarske, rumunske, slovačke, bili su ljudi iz svih regiona u Srbiji i bio je državni sekretar u Ministarstvo za informisanje Saša Mirković. Moglo bi se reći ono što je premijer rekao - E moj Saša. Ali da ne parafraziram pitao ga je - pa dobro šta vi mislite ko će pod ovim uslovima da kupi medije u našim gradovima i opštinama i da pristane da u svom trošku finansira nešto što je vrlo skupa delatnost? Ja parafraziram ono što je premijer rekao, ali je suštinski poruka da se moraju preispitati uslovi i posledice privatizacije medija koji emituju program na više jezika, ne samo na jeziku većinskog naroda, mislim na jezicima koji se koristi u lokalnim sredinama, počev od Caribroda, od Dimitrovrgrada, od Bujanovca, od Preševa, od Vršca, sve do ovde do Subotice i prema Somboru, u krug. Dakle svi mediji koji emituju program, kako sam ja malo pre rekao i objašnjavao to da imamo triplirane kapacitete, ne zato što je to ekonomsko efikasno i isplativo, već zato što je to moralna, politička obaveza prema građanstvo koja sve to plaća.

Summary
Director of the municipal Radio Subotica, which has a multilingual pro gramme in Serbian, Hungarian and Croatian language, as well as on Bunjevac and German, is quite bitter over the privatization which will most likely mark the end of the 47 year history of the media. However, he sees an alternative solution to save it, which could be imposed if the politicians find will to save it. Stepanovic is saying the idea of privatization is false from the very begging and was launched from the association of mostly privately owned media. He is arguing just like public lightning, multiculturalism is expense which cannot support itself, but is a crucial thing in civilizes society.

Hazugságon alapszik a média magánosítása
A Szabadkai Rádió elkeseredett igazgatója, Ljubiša Stepanović, az agónia légkörében, miután júliusban a községek tulajdonában működő média magánosítását októberig elnapolták, emlékeztett arra, hoga a helyi önkormányzatok tulajdonát képező média magánosítása, amely már az utolsó fázisban tart, valójában egy nagy hazugságon alapszik.
Arrol van szó, hogy tiszta hazugság az állítás, melynek értelmében a községek és városok nem lehetnek a média-házak alapítói. Stepanović rámutat arra, hogy ezt a hazugságot 12-13, vagy talán még 15 évvel ezelőtt kezdték terjeszteni, s ezen a hazugságon alapszik a később kifejlesztett kampány, melynek ételmében az álam, mármint a városok és községek nem lehetnek a helyi média alapítói, azaz, privát tőkének kell átadni az alapítói jogokat. Vagy, egyszerűen, megszüntetni őket. Véleménye szerint ez egy alapvető hazugság, s ha valamit ilyen alapon építenek, annak nincs jó jövője.
Stepanović nem nevezte meg az ötletgazdát, mert, ahogy mondja, nem tudja biztosan, ki volt az első, aki előállt az ötlettel, hogy a városok nem lehetnek média-tulajdonosok, de mindenesetre az ötletet el sikerült fogadtatni, amiben bizonyára segített a tény, hogy az bizonyos rétegnek nagyon megfelelt, hiszen előnyos helyzetett biztosított nekik.
Ahogy mondja, a harcot nem adta fel, bár tiszteletben tartja a régi mondást, melynek értelmében a törvény lehet zord, de mégis törvény. Tehát, a legrosszabb törvényt is be kel tartani, ami nem jelenti azt, mutatott rá, hogy nem lehet keresni más megoldásokat, jobb döntéseket.
Másként fogalmazva, nem indultak egy szélmalomharcba, de igyekeznek a legkevesebb sérüléssel megúszni ezt a viadalt.