Српске обмане

Српске обмане

(Society)

Намеран сам да говорим о садањем стању у Србији.

Пре свега, да определим моје гледиште са кога ћу оцењивати то стање.

У свету владају партаје. То је моја излазна тачка. Народно суверенство, народна воља — то је све илузија. У свакој сувременој држави већина људи не мисле својом главом, већ верују у мишљење тога и тога или, да речем мало простије, иду за извесним људима који су им вође и за које они мисле да их воде добру. Ово није речено тек да се говори, већ је то истина основана на искуству од векова — на свој људској историји. Та истина важи за све народе и све форме државне, за републике као и за монархије. Кад настане „блажено“ време да сви људи у једном народу или бар већина од њих сазнаду законе људског развитка уопште, кад буду кадри да оцене своје потребе и да према њима удесе своје установе, онда ће тек они бити кадри да врше своју суверенску вољу и, разуме се, онда ће нестати све буне, све револуције, сви преврати, једном реци, све партајске борбе. То блажено време спада међу утопије сувремене Европе. До тог времена наша поставка да светом владају партаје ван сваког је спора.

„С народом за народ“, „народ је непогрешив“, — то је илузија која се је тако укоренила да је врло тешко избити из главе и најдубљем, најлогичнијем мислиоцу. Кад народно представништво санкционише какав закон (ја разумем народно представништво у правом смислу те речи или, баш, и цео народ као suffrageuniversel у Француској) обично се мисли да се у том закону морају садржавати гаранције за народни напредак, јер се вели: „То је учињено по народној вољи, а народ је непогрешан“. 1852. год. у Француској дадоше преко 8 милиона људи своје гласове данашњем владару њеном и он постаде царем. То је била „народна воља“. Али нека се запитају оне стотине хиљада што изгибоше на Криму, у Алжиру, у Италији и Мексику; нека се запитају они милиони очева, браће, сестара, удовица и сирочади да ли је то њихова воља била да они јадници изгину за „славу Француске“; нека се запита француска сиротиња која вуче милијарде дугова што их донесе француска империја да ли је то њихова воља била да плаћају те дугове. Какав би био одговор? Нека реси сам читалац. А они дадоше свој глас — санкционираше све то: несвесно. Из империје неопходно су истицале оне последице што их спомену. Народ их није предвидео, па је дао глас за империју. Он је погрешио. Тек после 20 година тешке патње народ увиде да је погрешио што је поверовао извесној партаји и сад устаје против ње. Заиста, нема веће нелогичности од ове: сваки је човек погрешив; народ је скуп људи, дакле: народ је непогрешив. То је јавна противност.

Изричући да санкција народа за буди какав закон није ништа друго већ вера народа у извесну партију да су мнења те партаје корисна по народ, ми хоћемо само да кажемо да никакав закон не може бити над људском критиком. Према томе, кад се говори о каквој партији која је на влади није довољно само да се каже да је она изабрана „по вољи народа“, па да је већ једино стога корисна по народ. Напротив, народ је могао попети на владу баш такву партају која води народ у пропаст. Да се то увиди треба оценити шта та партаја разуме под коришћу народном; како она схваћа потребе народне и каквим средствима хоће да их подмири; једном речи, какве установе државне она проповеда народу и стара се да их оствари. Ово, дакле, није ништа друго већ да се оцене начела која је владајућа партаја написала на својој застави.

Стављајући се на ово земљиште, тј. говорећи само о начелима извесне партаје, ми тиме уједно избегавамо ту непријатност да критикујемо морална својства личности што састављају извесну партају. Избегавамо да не ударамо на личности. „Племените намере“, патриотске тежње, итд., све подобне фразе остављамо на страну јер су оне саме по себи шупље. Шта се хоће с патриотским тежњама, које су то племените намере — то је оно што је главно, што саставља језгро ствари. Вода на 80-к. и при извесном притиску ваздуха мора да кипи; свако тело које није ничим подупрто или ма каквом физичком препоном задржано, тежи да падне к средишту земље. То су закони који се вечно повторавају у физичкој природи. Извесни узроци вуку за собом извесне последице — то је општа формула физичних закона. Исти закон важи и за човека и за друштво. Оставите човека без хлеба или без ваздуха, он мора да цркне, па ма ви то радили са најплеменитијим жељама да тај човек живи 100 година. Оставите у једном народу све узроке који узрокују крађе, паљевине, убиства, итд., и та ће се злочинства повторавати сваке године у истом броју и с таквом правилношћу као и ма какве појаве у природи.¹ Тако је и с другим појавама у друштву. Разуме се да све те појаве имају свој извор у политичким и друштвеним установама народним. Па ту не помогоше никакве „патриотске жеље“ и „племените намере“.

„Прст божји“ (што се често вели да лежи на владајућим личностима) врло је згодна фраза да се запуши шупљина каквог новинарског чланка, али у практици он се не показује нигде. Нема, нити је икада било какве династије која је била кадра да својим божанственим својствима сачува ма и једно село од туче или поплаве, да својим „духновенијем“ улије у народ науку, да му развије индустрију, трговину и друге гране народног кућења, да га други, образованији народи не употребљавају за свог амалина. Тако исто, није ниједан владалац никада био кадар да „прстом божијим“ распршти своје и народне непријатеље (као што је Јехова у Старом завету разбијао непријатеље Израиља), већ је за то вазда требало народне крви и народних новаца.

Оне установе које јамче народу за његов умни и материјални развитак корисне су по народ. Она партаја која ради да те установе нађу пута у свест и живот народни, корисна је по народ.

Што важи за сваку партају уопште, важи и за владајућу партају.

То је гледиште реално. Оно није ново у Европи, али је доста ново у нашој журналистици, стога сам мислио да је било нужно претходно ово неколико реци. Ја знам да ће оно наћи отпора, али сам готов да одговорим разлогом на сваки нападај.

Код нас је уобичајено да се сваки публициста позивље на народно мишљење и да тиме санкционише своја начела, Тако је исто уобичајено да се називље „непријатељ народа“, „непријатељ народне слободе“, итд., сваки онај који не сматра као свето писмо све оно што изрече народно представништво. Оно је, вели се, народ, а „глас народа то је глас божији“. Ја сам већ изрекао да ово последње никако не стоји, али не стоји никако ни оно прво.

Народно представништво, то је скуп од неколико партаја које се у даном тренутку налазе у народу и из масе која не припада никаквој партаји (јер нема свог мишљења), већ се склања једној или другој „према околностима“. Напослетку, да се не споримо о томе дуго, ја ћу само да речем да ја не признајем уопште да и један човек може заступати мишљење другог човека (који мисли, разуме се) потпуно. Стога и свакој личности мора бити остављено средство да искаже непосредно своје мишљење. То је средство штампа.

Родио сам се — без своје кривице. Крстили су ме и записали да припадам извесној вери и одмах с тиме натоварили на мене ред обвезаности — без мог одобрења. Увели су ме у друштво са извесним обичајима и законима, прописали ми правила за сваки корак у животу, не питајући да ли се ја слажем са тим правилима. Ако не признајем обичаје против којих се, може бити, буни мој ум и моје осећање, одмах вичу: „Квари морал, развраћа друштво!“ Ако устајем против закона који су, може бити, противни свим мојим појмовима о праву и који, може бити, одузимљу ми сва права личности човека, одмах вичу: „Бунтовник! Вежите га! Казните га!“ Мене притискују и даве са свију страна, а ја зар да немам ни толико права да речем: „Људи! Не давите и мене и себе. Има места за све нас. Само дај да се овако уредимо“. Онда нашто ми је и то друштво и тај закон. То би била тавница за човека. То је апсурдум.

У Србији је влада и народ „једно исто“. Или, са мога гледишта, народ поклања сву веру партаји што је на влади. У Србији нема ни либералаца ни конзервативаца као партаје. Нема опозиције (тако бар веле људи из бивше либералне опозиције којима се мора веровати), осим неких „клика“, које хоће да достигну неке себичне цељи, и неких „недонесених“ либерала, који терају опозицију ради саме опозиције. Значи: сваки који не признаје апсолутно да ће данашње стање у Србији донети народу благослова тај је осуђен унапред без апелате. Ја протествујем против такве пресуде. Да повторим своје разлоге:

1. У свакој земљи влада једна партаја.

2. Ако је та партаја дошла на владу вољом народном, то само значи да народ има вере да ће га та партаја одвести к цељи.

3. Та вера траје само дотле док се народ чињеницама не увери о противности. Иначе не би постојале ни буне ни револуције.

4. Сви закони и све установе што се у даном тренутку сматрају као спасоносне од релативне [су] вредности, дакле, подлежу критици.

5. Да би била могућа поправка установа (дакле, услова од којих зависи напредак народа), неопходан је услов да свака личност има право да рече своје мишљење о тим установама.

Дакле: пре но што се изрече ма каква пресуда над овом мојом критиком, треба да се најпре оцене мисли које се у њој развијају: На ствар!

¹ Physique sociale, par Quételet. Bruxelles.1869. год.

(Prvo poglavlje teksta “Srpske obmane”, koji je Svetozar Marković objavio u novosadskom listu “Zastava”, 1869. godine; zbog njega je izgubio stipendiju vlade Srbije i napustio studije u Zürichu. Izvor /kompletan članak/: http://www.rastko.rs/istorija/delo/10664)