Zašto sam postao planinar (1)

Zašto sam postao planinar (1)
Nisam nikada išao bez plana samo napred, a nisam bio ni dokonjak, nego radnik. Evo zašto sam išao u planine: a) da se duševno odmorim, b) da očuvam zdravlje, c) da uživam, pre svega u samom sebi, što mogu još marširati i pentrati se, d) da se divim lepoti i raznolikosti planinarske prirode, da uživam u razgovoru sa čestitim seljacima i čobanima.(Radivoj Simunović, Moje planinarenje)
Iso Planić, Đorđe Dragojlović (Society) Planinarstvo u vojvođanskoj ravnici? Da budem iskren, izraz mi deluje poput klasičnog oksimorona, ali bio bih neiskren ako ne bih (ja, drugopotpisani) priznao da sam još pre tri i po decenije bio član planinarskog društva (jednog od nekoliko tadašnjih u Subotici!), kog istina već odavno nema.
Neke su veze ostale, nisu u stvari nikada ni prekidane, pa sam tako bio na svećanoj akademiji koju su vojvođanski planinari organizovali krajem novembra ove (2014) godine u Subotici. Obeležavali su lep povod: 90 godina organizovanog planinarstva u Vojvodini, a skup u punoj sali Gradske kuće počeo je otvaranjem prigodne izložbe u vestibilu.
Bili smo dakle na skupu posvećenom istrajnosti i stremljenju ka visinama. Čovek se besumnje i ranije, zbog različitih, tada sigurno ne sportskih razloga, kretao (i po visokim) planinama, ali savremeneo planinarstvo istorijski jedva da je starije od dva veka, a organizaciono je tek dostiglo nešto više od stotinu i pedeset godina.
Savremeni planinarski pokret nastao je kao izraz potrebe i težnje čoveka za očuvanjem kontakta sa prirodom. Planinarstvo je imalo dug razvojni put. Odavno je postojalo interesovaje lovaca, pastira, rudara, vojnika i istraživača za kretanje po planinskim predelima. Savremeno planinanrstvo nastalo je u Evropi, motivisano sportskim i estetskim potrebama, tokom procesa industrijske revolucije, krajem 18. i početkom 19. veka. Sve jači građansk sloj, rast broja gradskog stanovništva i višak slobodnog vremena koji se stvarao bili su preduslovi za nastanak planinarstva. Od poduhvata inspirisanih istraživačkim razlozima, planinarstvo se ubrzo razvilo u pokret i sport.
Izazov, iskušenje, rekreacija, druženje sa prirodom i sebi sličnim ljudima, kao i specifični turizam, danas su vodeći motivi koji ljude gone i vuku u planine. Ne možemo znati šta nosi buduće vreme, ali je izvesno da će promene u planinanrstvu nastajati kao posledica promena koje se događaju u našoj zajednici, u svetu. Francuska buržoaska revolucija i industrijska revolucija stvorile su uslove za nastanak savremenog planinanrstva, ali će internet revolucija (čiji smo svedoci) izmeniti pogled na svet i uslove našeg ponašanja i delovanja. Porast popularnosti nevođenog kretanja u planini, GPS uređaji, eksplozivan rast korišćenja mobilnih uređaja koji koriste internet, novi materijali koji se koriste za izradu savremene planinarske opreme, sve manje kretanje koje omogućava (ili, bolje, nameće?) savremeni život, uz sve veće potrebe za kretanjem, već danas bitno menjaju okolnosti pod kojima se odvijaju aktivnosti planinara.
Zašto Planinarski savez Vojvodine? – zapitao se na skupu naš poznati alpinist i aktuelni predsednik Planinanrskog saveza Vojvodine, Iso Planić, ponudivši i odgovor: Zato što postojimo i delujemo u specifičnim uslovima. Biti planinar u ravnici nije isto kao kada si u prilici da kroz prozor svoje sobe pogled odmeriš na visovima koji te okružuju i inspirišu. Svaki odlazak na Frušku goru za Subotičane je putovanje od oko 120 km u jednom smeru i znači barem celodnevni izlet. Odlazak na penjačko područje za sportske penjače iz Kikinde, na primer, predstavlja pravu malu eksediciju, i šta ako onda padne kiša? Bit alpinista u ravnici zaista je složen izazov. Aklimatizovati se, privići na veliku visinu, a pri tom nakveći deo života provesti na manje od stotinu metara nadmorske visine, zaista je zahtevno. Kada se uporedimo sa, na primer, Austrijancima, Meksikancima, ma skoro sa bilo kim, ispada kao da se trkamo sa drugia i pri tom na leđima nosimo teži ranac. Zato smo temeljniji u pripremi, zato je naša upornost istrajnija. Zato je naše stremljenje ka visinama dublje i snažnije. Uslovi nam nameću razvoj pešačenja kao planinarske discipline, pešačenje nas raduje i u tome naam je malo ravnih.
Sa devet decenija iza sebe, u godini jubileja, vojvođanskim planinarima potrebna je energija i preduzimljivost njihovih prethodnika. Današnji vojvođanski planinari nemaju u svom radu obavezu samo generacijama koje dolaze, već i onima koje su otišle, koje su svu svoju ljubav prema prirodi i najlepši deo sebe ugradile u vojvođansku planinarsku organizaciju.
Menjali su se izazovi koji su pred njima, kada dođu u dodir sa planinom. Činjenica da planinarstvo nije samo sport, da ima i karakter pokreta, određuju planinare kao zaista posebnu družinu. Teško ih je porediti sa drugima, smestiti na odreženu policu... To je njihova prednost, ali i mana, ili specifičnost.
Izložba koja je povodom jubileja priređena bila je zaista zanimljiva, fotografije su podsetile na mnoge vojvođanske planinare. Među eksponatima nije, čini se, bilo ni jedne fotografije koja bi podsetila na Tibora Sekelja, koji je decenijama pre drugih iz ovih krajeva bio na vrhu Akonkagve. Ništa zato, u nastavku ovog teksta podsetićemo se toga.

У планини сви су људи једнаки
Планинарство није само лична пасија и разонода, већ оно има и свој социјални, хигијенски и културни значај. Права вредност планинарења и јесте у томе да човеку омили лепоте природе, ојача тело, умири растрзане живце и освежи животну радост. Међутим, у планину не смемо уносити политику и полемику, природа не познаје и не признаје ни верске, ни социјалне, ни политичке, ни националне разлике. У природи, у планини сви су људи једнаки, равноправни. Циљ планинара је да омладину и друге навикава на живот, рад у планинама, да васпитава особине као дружељубље, скромност, упорност, присебност, умешност, сналажљивост, спремност, отпорност и издржљивост. Природа не даје никоме право на неограничену слободу. Оно што пристојним и добро васпитаним људима није допуштено у граду, није дозвољено ни у слободној природи.
(Петар Деђански, 1881-1971)