Zašto sam postao planinar (2)

Zašto sam postao planinar (2)
Nisam nikada išao bez plana samo napred, a nisam bio ni dokonjak, nego radnik. Evo zašto sam išao u planine: a) da se duševno odmorim, b) da očuvam zdravlje, c) da uživam, pre svega u samom sebi, što mogu još marširati i pentrati se, d) da se divim lepoti i raznolikosti planinarske prirode, da uživam u razgovoru sa čestitim seljacima i čobanima.(Radivoj Simunović, Moje planinarenje)
Iso Planić, Đorđe Dragojlović (Society) U prvom smo nastavku ove dvodelne (hm: serije?) pomenuli Tibora Sekelja, čoveka koji se upisao u planinarske knjige pre sedam decenija, i to odmah usponom na najviši vrh Amerike, Akonkagvu (Aconcagua). Ona je istina u Južnoj Americi, ali pominjemo samo Ameriku, jer je najviši vrh severnog dela kontinenta (McKinley) gotovo čitav kilometar (768 m) niži od nje.
Subotičani su se penjali i na vrhove iznad 8.000 metara (Andor Luhović, Šišapangma, Hoselito Bite, Šišapangma, Iso Planić, Šišapangma, Mont Everest, Gaserbrun 2, Hide Pik, Broud Pik), Sekelj se popeo na tri od sedam najviših vrhova kontinenata. Na Akonkagvi je bio dva puta i to je priča koja sada izlazi iz okvira naše priče; uzgred, na tom je vrhu, mnogo kasnije, bilo još osam naših sugrađana.
Prilikom prvog uspona Sekelja na Akonkagvu stradala su četiri člana ekspedicije, među njima i vođa ekspedicije, Juan Jorge Link, o čemu je on napisao knjigu, koja je u Argentini u kratkom roku doživela pet izdanja. Verovatno nećemo pogrešiti ako kažemo da je to u velikoj meri odredilo dalju sudbinu Sekelja. Knjiga se pojavila i na nekoliko drugih jezika i u nastavku ćemo citirati delić u kom Sekelj piše o pomalo nestvarnom svetu velikih visina...
Kad čovjek uđe u ledenjak, zaboravlja na „zemljani svijet“ i živi u nestvarnom svijetu, gdje ga ne bi mogla mnogo iznenaditi pojava patuljaka s dugom bradom i s malenom svjetiljkom u ruci, ili da odjednom vidi, kako se s ledenog tornja spušta vila sa blistavom strelicom na vršku magičnog štapića. Tek što se nekome dogode takve stvari, već pobuđuje njegovu pažnju crna rupa, koja se pojavi iza neke ledene gromade. Približi se, a jama raste, dok se ne pretvori u otvor ledene spilje. Uđe. A zašto da ne uđe, kad mu se pruža ova rijetka prilika, da se prenese do uzvišene poezije vilinskih priča? Blago i plavkasto svjetlo prodire među zaleđene stalaktite, koji stvaraju cijele kolone, kao nježno prozirna debla stabala. Čini se, kao da ledene stijene izbijaju svjetlost. Kad se s njima sukobi svijetla zraka, stvara strelice, koje uzbuđuju maštu, sklonu da se udalji od stvarnosti. Neke su od tih spilja duboke svega nekoliko koraka, dok su druge mnogo dublje, te se ne preporuča ulaziti u njih jako daleko, a da se prije toga na ulazu ne pričvrsti jedan kraj klupka crvenog konca, koji će se odmotavati, kako čovjek bude išao naprijed, opremljen dobrom svjetiljkom. Tada se vide čudesa, na koja je zaboravila krasna Šehezerada u pričama iz Hilljadu i jedne noći.
Ovi redovi su iz hrvatskog prevoda Sekeljove knjige „Tempestad sobre el Aconcagua“ (Oluja na Aconcagui, strana 45, sa španjolskog preveo Ivo Večerina, Epoha, Zagreb, 1955.) Zanimljivo je da knjigu nije preveo njen autor, zagrebački student, ali u Sekeljovom opusu to je neka vrsta pravila. Tako je i sa prevodom na esperanto – podsetimo, Sekelj je bio jedan od najpoznatijih govornika tog jezika – iz kog citiramo iste redove:
Enpenetrinte la glaciejon oni forgesas la „teran mondon“ kaj vivas en mondo nereala kie ne multe povus mirigi la apero de longbarba nano kun lanterneto en la mano, aŭ se subite oni ekvidus feinon descendi de glacituro kun brila stelo sur la pinto de magia vergeto. Kaj kiam oni apenaŭ ekpensas pri tiuj aferoj, altiras la atenton nigra truo kiu aperas malantaŭ la glacimaso. Oni aproksimiĝas, kaj la truo kreskas ĝis ĝi montriĝas faŭko de glacieja groto. Oni eniras kaj, kial oni ne enirus, se prezentiĝas tiu malofta okazo transiri al la sublima poezio de la ferakontoj? Milda kaj blueta lumo filtriĝas inter la glaciaj stalaktitoj, kiuj formas tutajn kolonojn kiel subtile travidebla arbotrunkoj. La muroj ŝajnas eligi la lumon, kaj se kun ili kolizias lumradio, ĝi formas skeletojn, kiuj vigligas la imagpovon pretan malproksimiĝi de la realeco. Kelkaj el tiuj grotoj finiĝas je tre malmultaj metroj, dum aliaj estas tre profundaj, kaj en ĉi lastajn estas konsilinde eniri liginte ekstremon de ruĝa fadenbulo ĉe la enirejo, kaj ĝin disvolvadi dum oni marŝadas, kaj esti ekipita per bona lanterno. Tiam, jes, oni vidas la mirindaĵojn, kiujn forgesis la bela Ŝeherezado en la rakontoj de „La Mil kaj Unu Noktoj“.
Ovo su, na esperantu, isti redovi, a preuzeti su iz knjige koja je takođe prevedena sa španskog (Tempesto super Akonkagvo, strana 55, sa španskog preveo Hugo E. Garrote, SEL, Beograd, 1959.). Sekelj je u knjizi samo naveo da je „kontrolisao prevod“. Kada smo pre nekoliko godina uspeli, preko njegove kćerke, stupiti u kontakt sa prevodiocem, ispostavilo se da je već teško bolestan (godine da ne pominjemo), pa od planiraog intervjua nije bilo ništa. Garrote nas je u međuvremenu napustio...
Na neki način, najzanimljivija je (još nekompletna) priča o engleskom izdanju te knjige, iz kog donosimo isti pasusu:
On entering deeper into the glacier, the „world of earth“ was forgotten and one lived in an unreal world where the sudde appearance of a long- bearded dwarf carruing a lantern in his hand, or of a fairy flying down from a tower, waving a star-tipped magia wand, would nor have been surprising. One was just imagining these things when one's attention was drawn to a black hole behind a block of ice. One approached and the hole grew into the jaws of a glacial cavern. One entered, why shouldn't one profile by this occasion of being transported to the sublime poetry of fairy taoes? A soft bluish light filtered among the icy stalactites that formed columns like tree- trunks, of a subtle transparency. The walls seemed to emanate light and when a luminous ray struck them, small stars spartled and stimulated an imagination all too ready to escape reality. Some of these caverns ended after taking only a few steps, while others were very deep; it was advisable not to continue in these before tying the end of a ball of string to the entrance, unwinding itt as you went along, well armed with a powerful torch. Then, ineed, you perceived the wonders that beautiful Scheherazade forgot to mention in „The Thousand and One Nights“.
(Tempest over Aconcagua, page 46, Engliŝ Version: Cecilia Calatayud Ferens, SS&CC, Mendoza, 2005)
Citat u zagradi, osim oznake strane, preuzet je iz same knjige, koja je u stvari nelegalno, „divlje“ izdanje, koje smo zahvaljujući prijatelju, nabavili iz Argentine. Uzgred, isti izdavač je, takođe „divje“, ovu knjigu objavio i na španjolskom jeziku.
Nesaznatljivi su putevi Gospodnji, kaže jedna izreka. Zaista, kako objasniti činjenicu da su se ova izdanja pojavila u Mendozi, gradu iz kog se kreće u uspon na Akonkagvu, odakle je i Sekelj kretao dva puta ka vrhu. Deset je godina živeo u Argentini, nekoliko puta bio u ovom gradu, a u lokalnom listu, koji još uvek izlazi, objavio je izvestan broj članaka. Na žalost, još nemamo njihove kopije.