Centralizacija vs civilno društvo

Centralizacija vs civilno društvo

Danas se paralelno odvijaju dva grandiozna procesa

Ljubomir Đorđević (SU&Surround) Jedan je DALJA CENTRALIZACIJA koja vodi sve do globalizacije, do stvaranja apsolutne vlasti šačice multinaconalnih korporacija od kojih će jedna kontrolisati svetske rezerve hrane, druga će u svojim šapama imati celokupne energetske izvore i postrojenja, treće će nas porobiti svojom kontrolom putovanja i kretanja, a četvrta će nas totalno zaglupiti svojom masovnom industrijom medija i zabave koja će zatirati svaku samostalnu misao o stvaranom stanju društva, ili u ovom slučaju – čovečanstva, peta će...

Drugi proces je potpuno suprotan i poznat je pod opštim nazivom – CIVILNO DRUŠTVO. Njegova suština je u tome da je čovečanstvo isprobalo skoro sve vidove uređenja društva (i privrede) i skoro sve vrste odnosa između ljudi: od onog vremena kada su se oruđa za rad delila na ona koja su nema (plugovi, lopate itd), na oruđa za rad sa neartikulisanim govorom (konji, krave, sva stoka) i na oruđa za rad koja govore – a to su bili drugi ljudi ali bez ikakvih prava – to su bili robovi, pa do današnjeg sistema masovnog dečjeg rada i totalne devastacije prirode iako su svi svesni užasnih posledica zagađenja vazduha, vode i tla – ali logika profita je još uvek jača od opstanka života na planeti Zemlji!

Posle robovlasništva je došao nešto labaviji odnos prema ljudima, praćen rušenjem velikih centralizovanih država. U feudalnoj Evropi je bilo hiljade malih vlastodržaca koji su večito ratovali sa susedima da bi proširili svoju teritoriju, i u isto vreme protiv kraljeva koji su hteli da centralizuju državu. Kmetovima je za nijansu bilo bolje nego u robovlasništvu, ali su zato pali pod totalnu kontrolu crkvenih organizacija koje su i same bile centralizovane i strogo hijerarhijski organizovane (najzad, upravo su crkve pomogle stvaranju mnogih centralizovanih država po logici: jedan bog, jedan narod, jedna država, jedan kralj)  i koje su bezočno se bogateći, bile naprosto nedodirljive – sve do Martina Lutera, Jana Husa i njima sličnih koji su započeli reformaciju.

Kada je naišla nova centralizacija, a to je bio period pred raspad feudalizma, ona je bila inspirisana potpuno novim sistemom proizvodnje i vlasništva. Kapitalistima je bilo potrebno jedinstveno i što veće tržište, bile su im potrebne jedinstvene mere makar na teritriji jedne države ako ne i u celom svetu, bile su im potrebne unificirane novčane jedinice, kodifikovani „državni” jezik, obučeno činovništvo, profesionalna vojska itd. I ta centralizacija je dovela do stvaranja modernih država-nacija koje su zbog borbe za sirovine, tržišta i jeftinu radnu snagu izazvale čitav niz „malih”, „lokalnih” ratova u Africi, Aziji, Latinskoj i Južnoj Americi, Indiji itd, ali i dva užasna svetska rata.

Društvni teoretičari, filozofi, sociolozi i politikolozi su bili duboko svesni svih slabosti i mana prethodnih sistema odnosa među ljudima i načina funkcionisanja centralizovanih država. I tako se od prve polovine prošlog veka sa Antonijem Gramšijem, italijanskim levičarem, preko druge polovine tog veka sa američkim univerzitetskim profesorom Karlom Poperom, pa do početka ovog veka sa britanskim profesorom i teoretičarem koji traga za „trećim rešenjem”, Entoni Gidensom, lagano razvijala sasvim nova ideja, sasvim nova koncepcija koja je na kraju postala opšte poznata, opšte prihvaćena i objedinjena pod zajedničkim nazivom CIVILNO DRUŠTVO.

To, naravno, nije najsretniji naziv, jer je prva asocijacija da se radi o nečemu što je suprotno uniformisanoj, vojnoj diktaturi. Neki govore o tome kao o građanskom društvu, ali je to takođe vrlo neprecizan naziv jer građansko društvo je ono koje je izrodilo imperijalističke ratove, multinacionalne korporacije, svemoćne banke i vlade koje odlučuju o svemu i svačemu pri čemu je njegov ideološki temelj – demokrataija, bivao sve suženiji dok na kraju najbogatiji nisu postali bukvalno nedodirljivi.

Pošto ni potpisniku ovih redova ne pada na um bolji naziv koji će preciznije označiti suštinu tog procesa (osim ako se ne okoristimo idejama samoupravljanja, ili barem lokalne samouprave) – i dalje ćemo koristiti pojam civilnog društva.

Milošević je u svojim rukama centralizovao apsolutno sve: novac, odlučivanje, policiju i vojsku, pravosuđe i sve ostale državne instrumente, i naravno – kadrovsku politiku. Čak ni u najzabačenijem selu na čelo mesne zajednice nije mogao doći čovek koga ne odobri Miloševićeva klika, a kamoli da bez njihove dozvole u nekom malom lokalnom listu bude izabran glavni urednik (što se vrlo efikasno pokazalo i na primeru Subotice gde je za glavnog urednika najuglednijeg i najuticajnijeg lista sa tiražom od 16-18.000 primeraka, došao čovek koji u tom trenutku o gradu nije znao ništa osim gde je Gradska kuća, i koji, uz to, pre toga nije napisao ni jednu vest za novine, jer je bio radio-novinar).

Znamo odlično da je njegova centalizacija dovela do ustoličenja nacionalističke ideologije koja je postala zvanična politika države Srbije, i da je, dosledno, dovela do osvajačkih ratova kao da smo u XVIII ili eventualno XIX veku itd.

Ko je srušio taj ratnohuškački, mrzilački, totalnocentralizujući sistem? Pre i iznad svega – građani! Iako se obični ljudi boje onog što je novo, nepoznato, bilo im je preko glave tog Miloševićevski-poznatog, pa su radikalno promenili svoje ponašanje. Nebrojene hiljade građana su se uključile u nevladine organizacije i time iz pasivnih podanika prerasli u AKTIVNE GRAĐANE. To su iskoristile opozicione stranke i gomilom obećanja privukle sebi te građane u dovoljnoj meri da obore SPS i Miloševića.

Šta se, međutim, posle toga pokazalo? Da ni jedno od glavnih obećanja te opozicije nije ispunjeno: nije izvršen obračun sa ratnim zločincima, sa ratnim profiterima, sa korupcionašima i tipovima koji su se enormno obogatili u dilu sa vladajućim partijama, a od obećanih sloboda i demokratije smo doživeli samo to da kroz proces PRIVATIZACIJE bude gotovo u celosti opljačkana i uništena industrija, da korupcija nesmetano procveta sa korenjem čvrsto usađenim u vladajuće stranke, u vlade, u ministarstva, u pravosudne, inspekcijske itd. institucije. I razume se, nove su vlasti pod parolom slobode i demokratije oberučke prigrlile miloševićevski centralizam, jer im se osladilo da upravo oni, šačica ljudi iz političke elite – odlučuje o svemu, istovremeno se lično enormno bogateći. Otuda je jasno da Vojvodini nisu vratili njena ustavna ovlašćenja koja joj je ukrao Milošević, da gradovima nisu vratili imovinu koju je takođe ukrao taj isti lider SPS-a, pričali su o Evopi a nisu joj se približili ni za korak, obećavali su milijarde dolara investicija a domaća uspešna preduzeća su prodavali za kutiju cigareta, nisu ni korak učinili na normalizaciji odnosa sa Kosovom itd, itd, itd.

I šta je bila posledica toga? Da je nezadovoljstvo građana bivalo iz godine u godinu sve veće, ali ne istovremeno i spremnost da se iznova aktiviraju, da se od pasivnih objekata nad kojima se vrši vlast pretvore u aktivne građane koji kao nosioci legitimiteta i legaliteta vlasti – direktno kontrolišu tu vlast koja od obećane javnosti (transparentnosti) u radu nije ostvarila ni „j” (kao ni „t”).

Srećom, tu je EVROPSKA UNIJA kojoj sve dosadašnje vlasti tvrde da teže, a ponekad i učine poneki bojažljivi korak u tom pravcu.

Šta je iz ugla centralizacije ključno u neminovnom procesu približavanja Evropi. Nas niko NE SILI da uđemo u zajednicu evropskih država, ali to naprosto moramo ako želimo da opet živimo životom dostojnim čoveka, umesto da kopamo po kontejnerima. Dakle, pošto naši političari ne žele, ali moraju da se približe Evropi, dolazi do sasvim drugačije situacije. Naravno, Evropa NIJE IDEALNA: i tamo ima rada na crno, neplaćanja poreza, korupcije, kriminala, političkih skandala itd, ali ipak Evropska unija ima jasna pravila „igre” i propisane procedure, pa ako te jednom uhvate – sledi ti kazna.

E pa, upravo ta Evropa u stotinama svojih zahteva koje je stavila i koje će staviti pred nas kako bismo svoj sistem odnosa, društva, privrede i sistema vrednosti približili njihovom (makar da je i kod njih taj sistem jednim delom još uvek virtuelan) – akcenat stavlja na AKTIVNOG GRAĐANINA i na LOKALNU SAMOUPRAVU. Prema informacijama koje su došle do nas, DVE TREĆINE zahteva koje ćemo morati da ispunimo neće pasti na leđa države i ministarstava nego će biti u domenu lokalnih samouprava! A to znači da će i kod nas lokalne i regionalne samouprave morati da dobiju neuporedivo veća ovlašćenja, istinsku samoupravu, da će morati da dobiju sredstva i izvorne prihode o čijoj upotrebi će same odlučivati itd, itd.

A čim se vlast spusti do lokalne samouprave – ODNOSI SE RADIKALNO MENJAJU! Mi u Subotici ne znamo šta radi ovaj ili onaj ministar, ne možemo znati šta trenutno pljačka ovaj ili onaj tajkun, ne možemo znati koji su ministri, državni činovnici, inspektori, tužioci, sudije, šefovi policije, direktori agencija i direkcija – korumpirani!

Ali zato vrlo lako možemo saznati – i ZNAMO KO JE U SUBOTICI korumpiran, ko uništava fabrike izbacujući radnike na ulicu, za koga zakoni ne važe pa krivične prijave zastarevaju, ko se i na koji način „ugrađuje” u projekte za koje dobijamo pare ne samo iz poreza (budžeta) nego i u projekte za koje pare daje ta ista Evropa.

Otuda je neuporedivo lakše da se civilno društvo vaspostavi – ODOZDO! Građani koji vide šta se dešava i ko šta radi, ovde, u lokalu, mnogo će lakše prihvatiti da se ponovo aktiviraju i uključe u nevladine organizacije i udruženja građana, i da zajedničkim naporom pod svoju kontrolu stave funkcionere lokalne samouprave, monopolska preduzeća, stranke – a pre svega stranačke lidere, državne institucije, od tužilaštva i pravosuđa, do zdravstva i socijalne politike.

Neće to ići ni lako ni brzo, ali je to nemnovni proces iza koga ne stoje ni države ni korporacije ni banke ni tajkuni – ali će zato stati građani kojima je već dosta da ih šačica političara pravi budalama večitim lažnim obećanjima i često vrlo glupim odlukama.

I zato je potpisnik ovih redova duboko ubeđen da će u sukobu iz naslova „centralizacija kontra civilnog društva” – na kraju pobediti građani, kao nosioci civilnog društva i istinske lokalne samouprave, odnosno, da gradovi više neće biti feud ove ili one stranke ili koalicije, nego će opet moći da se okarakterišu kao UMETNOST ZAJEDNIČKOG ŽIVOTA VELIKOG BROJA VRLO RAZLIČITIH LJUDI NA OGRANIČENOM PROSTORU, te da će glavni interes lokalnih i državnih vlasti biti ono što je DOBRO, PRAVEDNO I KORISNO ZA CELU ZAJEDNICU, bez obzira kada se neko i odakle doselio, koje je nacije, vere, kulture itd.