Doprinos razumevanju

Doprinos razumevanju
• Na marginama jednog elektronskog časopisa • Retki su časopisi koji se pojavljuju istovremeno na nekoliko jezika •
Dimitrije Janičić (SU&Surroud) Kada uz to znače multinacionalni, multikonfesionalni dijalog, a to se odvija u aktuelno veoma živoj i raznolikoj političkoj, kulturnoj, društvenoj, verskoj, životno realnoj i svakodnevno napetoj sredini, kakav je grad Subotica i njegova okolina – onda treba skinuti kapu DIURNARIUS-ovim tvorcima i urednicima, povodom čak i tako skromnog jubileja kakav je petogodišnjica. I ne samo odati im priznanje, već ih podstaći i višestruko pomoći da nastave tim stazama u budućnost. Jer, budućnost jeste u dijalogu i toleranciji, ali i u internetu i elektronskoj informaciji.
Pravo da nešto kažem o časopisu stekao sam slučajnim sticajem okolnosti. Napisao sam neki tekst o jednom književniku, pripadniku nacionalne manjine iz tog kraja. Za taj tekst je urednik DIURNARIUS-a pokazao interesovanje i objavio ga. To je meni, neformalno, nametnulo obavezu da pratim pomenuti časopis u dužem vremenskom periodu. Tako sam u njemu pročitao priličan broj interesantnih tekstova, koji su spadali u oblast mog interesovanja, ali me je privuklo i ukrštanje mišljenja i stavova, različit pristup istoj problematici sa etnički drugačijeg stanovišta.
Priznajem, ovaj časopis mi je omogućio da čitam autorske tekstove ljudi iz nekih nacionalnih korpusa za koje, inače, ne bih ni saznao, da nije bilo toga. Hteli mi to ili ne, neki vredni autori ostaju zatvoreni u etničkim okvirima. Preko ovog časopisa njihovo stvaralaštvo postaje dostupno znatno širem krugu ljudi, da ne kažem celom svetu. Tako i njihov istup dobija na značaju, a oni sa svojim stvaralaštvom upoznaju ljude koji inače ni slučajno ne bi čuli za njih.
To je bio osnovni razlog da odmah prihvatim časopis. Lično smatram da našoj sredini nedostaje takvih glasila, u kojima se posle pojave bilo kog autorskog teksta brzo objavljuju i reagovanja čitalaca, organizuje brza i laka razmena mišljenja, ukrštaju se različiti stavovi i – različiti interesi. Nažalost, ovaj vid informisanja (mislim na elektronsko informisanje) je kod nas nepotpun, jer niti ima dovoljno kompjutera niti ljudi koji znaju da rukuju njima. Zato baš DIURNARIUS ima i pionirski zadatak, on širi kompjutersku pismenost, jer je ovakav sistem informisanja nešto što tek predstoji kao opšta praksa, a ovaj časopis stvara i naviku i potrebu za njim. Za generaciju naše dece, a da ne govorimo o unucima, to će sigurno biti pretežan način informisanja, pa i komunikacije uopšte.
Možda robujem starim navikama, jer sam se dugo bavio sličnim poslom, ali mi se čini da bi i ovaj časopis morao da pobliže definiše svoj sadržaj, pošto je u predlogu za pokretanje definisao ciljeve. Tako definisan sadržaj treba da se ponudi eventualnim autorima, pa i sve brojnijoj publici, koja se i stvara i sve više širi, pa će i sve prilježnije da učestvuje u kreiranju sadržaja časopisa, u skladu sa širenjem kompjuterske pismenosti, ako tako možemo nazvati ovaj vid znanja koji nam postepeno ulazi u svakodnevni život.
Razvoj digitalne fotografije, a posebno mobilni telefon kao digitalni fotoaparat, omogućava da se stvori mreža saradnika pa da časopis ima rubriku „na tekućoj traci“, odnosno fotografska obaveštenja o svim događanjima u gradu, ali i u mesnim zajednicama. Ta rubrika, opet, na svoj način znači popularizaciju, jer se uz razgledanje fotografija uvek pročita i još ponešto, pa se, možda, i reaguje na neki autorski stav. Dodajmo, ovo je veoma bitno za popularizaciju časopisa, a to znači i za bolje informisanje. I to gotovo dnevno informisanje u mesečnom časopisu(!?).
Multikulturalizam shvaćen kao princip tolerancije, ipak je samo teorijski pojam, ako se stalno ne „hrani“, odnosno na određen način ne podstiče i preko sredstava informisanja. U ovom slučaju se DIURNARIUS javlja kao najjeftiniji, društveno najangažovaniji način informisanja i uticaja na multikulturalnost. U praksi to znači i predstavljanje verskih praznika, karakterističnih običaja, zgrada koje predstavljaju nacionalnu arhitekturu, kulturnih spomenika pojedinih narodnosti, a razume se i književnih dela, te muzičkog nasleđa.
Praksa DIURNARIUSA da se tekst na jednom jeziku često prati rezimeom na ostalim jezicima, ostaće, nadam se, i dalje karakteristika ovog časopisa. Stalna rubrike „Koliko se poznajemo“, iako pre pristaje dnevnim novinama, mogla bi da govori o zanimljivostima pojedine etničke grupe (poslovice, zagonetke, značenje i izgovor svakodnevnih pozdrava, srodstva, običaji, razlike i sličnosti, zajednički brakovi, praznici itd.). To bi možda izgledalo kao neko ponavljanje, jer se o tome mnogo puta govorilo, izgleda kao nešto što „svi znaju“, ali to suštinski nije tačno, dodajmo, nikada nije dosta takvog „ponavljanja“.
Pet godina iskustva znači da je časopis preživeo „dečje“, početničke bolesti. Ipak on će i dalje da traži i nalazi nove sadržaje, jer DIURNARIUS ne afirmiše dijalog razumevanja, prihvatanja, tolerancije, multikulturalnosti, multietničnosti, multijezičnosti, već ga ostvaruje, oblikuje, izgrađuje, čini ga svakodnevicom koja se podrazumeva kao i život. To nije lak zadatak.
Drugi nivo delovanja je onaj najdirektniji – u selu, kvartu, ulici, odnosno u mesnoj zajednici, gde će doći do interesa neki detalji koje dobar novinar-istraživač uočava na licu mesta i predstavlja ih široj društvenoj zajednici. To je čitava paleta mogućih puteva istraživačkog novinarstva i afirmacije interesantnih ideja i iskustava, ali to već spada u esnafske probleme profesije, iako će se njegovi rezultati direktno odraziti na svakodnevni život „običnih“ građana.