Esperantistica, kolekcionarka…

Esperantistica, kolekcionarka…
Fotografije koje prate ovu priče samo su dio kolekcije pokojne Marije (Maje) Bačlije Kikić, spisateljice, pjesnikinje, slikarice, esperantistice i kolekcionarke etnografskih predmeta iz baštine bunjevačkih Hrvata
Grgo Bačlija (SU&SUrround) Riječ je o strasnoj kolekcionarki etnografskih predmeta koje su Bunjevci rabili na svojim salašima, kao i viđeniji građani i intelektualci iz okolice Subotice, koje je ona zdušno sakupljala tijekom tri desetljeća.
Njezin je jednosobni stan bio pravi mali etnološki muzej, s više od pet stotina predmeta (eksponata?) koje je brižno prikupljala, čuvala, u pojedinim prigodama, ukoliko bi bili oštećeni od dugogodišnje uporabe, čak i restaurirala.
Osim ovih etnografskih predmeta posjedovala je i zbirku knjiga, s više od tisuću naslova, prvenstveno iz oblasti koje se bave poviješću Hrvata–Bunjevaca, te njihove književnosti.
Uz ovu kolekcionarsku strast imala je smisla i za poeziju, pa su tako iza njezine smrti ostale tri zbirke pjesama, koje na žalost nisu publicirane za njezina života.
Bila je vrsna i talentirana slikarica i studentica Likovne akademije u Beogradu, koju na žalost nikada nije uspjela završiti, jer je iz obiteljskih razloga, bolesti roditelja, morala napustiti studije kiparstva u ateljeu Tome Rosandića. Maja je svoje slike radila većinom u tehnici ulja, a naslikala je i portrete poznatih svećenika subotičke biskupije, Blaška Rajića, Matije Zvekanovića i Lajče Budanovića. Svojedobno su ovi portreti donirani župnim uredima u kojima su ovi svećenici djelovali, izuzev slike biskupa Matije Zvekanovića, koja se nalazi u prostorijama Bunjevačke matice u Subotici.
U njezinoj bogatoj biografiji Maja Bačlija Kikić je, pored svega navedenoga, uz materinji hrvatski poznavala i koristila govor bunjevačke ikavice, te odlično govorila i mađarski jezik, na koji je prevela i neke pjesme autora srpske i hrvatske provenijencije. Tečajeve međunarodnog jezika esperanta je nekoliko godina redovito pohađala na tadašnjem Radničkom sveučilištu u Subotici, te je bila učesnica nekoliko svjetskih kongresa esperantista, primjerice u Varšavi u Poljskoj, krajem pedesetih godina dvadesetog stoljeća.
Kao uposlenica trgovačkog poduzeća Nama bavila se i aranžiranjem trgovinskih izloga, a tečaj za dekoratera je također uspješno završila 1955. godine, na Radničkom sveučilištu.
Kao aktivna vjernica Katoličke crkve radila je na restauraciji kipova i slika u franjevačkim samostanimu u Subotici i Slavonskom Brodu u Hrvatskoj.
Prije trideset godina Maja Bačlija Kikić je donirala stotinu i pedeset etnografskih predmeta Etnografskom muzeju u Zagrebu, jer su tamošnji etnolozi i kustosi izrazili interesiranje za predmete koji su im nedostajali u muzejskom fundusu. Na žalost, i ovdje se na djelu pokazalo neshvaćanje i nedostatak sluha subotičke kulturne sredine za ovakvim kolekcijama. To je, da podsjetimo, bio slučaj i sa slikama iz zbirke dr. Vinka Perčića, koje su također završile u Zagrebu. Podsjetimo da se ni kolekcija maski, kapa i pokrivala za glavu, te glazbala, koje je Tibor Sekelj (kao i Maja, esperantist) ostavio gradu, ne nalazi u Subotici, iako je to bila njegova želja, a postojao je i ugovor sa gradom.
Pored nabrojanih sklonosti i ljubavi prema kulturi, Maja–Marija Bačlija imala je i svojevrsne afinitete prema sportskim aktivnostima. U „omladinskim godinama“ bila je aktivna članica Mačevalačkog kluba „Spartak“, u disciplini floret, te je postizala ne sasvim skromne rezultate na općinskom i pokrajinskom nivou. Pored toga, bila je i aktivna članica streljačkog kluba „Spartak“, u disciplini vazdušna puška. Tu je disciplinu aktivno upražnjavala desetak godina u streljani koja se nalazila ispod zgrade Srednje muzičke škole u Subotici.
Kolekcionarstvo joj je bila više nego strast, počev od prikupljanja značaka, knjiga, novina, sasvim u skladu s činjenicom da je bila uposlenica štamparije „Minerva“ u Subotici, odakle je i umirovljena nakon trideset godina radnog staža. U stvari, sedamdesetih godina prošlog stoljeća bila je proglašena za „crnu vranu“ u firmi, pa je zbog članstva u Matici hrvatskoj bila prevremeno (protivno svojoj volji) umirovljena.
Imala je mondensko ponašanje i prva je u Subotici koristila „muške pantalone“ kao vid ženske garderobe. Oblačila se donekle ekstravagantno, a imala je veliku kolekciju ženske odeće, koju je sama dizajnirala, crtala i krojila.
Sve u svemu, bila je vanserijska osoba koja je bila donekle neprihvaćena u svojoj konzervativnoj sredini u Subotici, tih godina, u eri socijalizma i komunizma. Po tom je osnovu imala imidž „ženske tinejdžerke“, prije nego li je taj pokret zaživjeo u našoj nekadašnjoj zemlji.

Szabadka sokoldalú személyisége
Szövegünket kísérő fényképek megboldogult Bacslia Kikity Mária (Marija – Maja – Bačlija Kikič) gyűjteményének részét képviselik, a városunkban az ideje előtt élő költő, író, festő, eszperantista, a horvátok-bunyevácok történetéhez tartozó tárgyak gyűjtésével is foglalkozó egykori lakossának.
Szenvedélyes gyűjtője volt a bunyevácok által a szálásokon használt tárgyaiknak, kis lakása valódi etnológiai múzeum volt. Gyűjteményében több mint ötszáz tárgy volt, melynek jelentős részét annak idején odaajándékozta a zágrábi Etnográfiai múzeumnak, mert szabadkán senkit sem érdekelték... Sajnos, ez nem egyedülálló történet városunkban, Székely Tibor gyűjteménye után sem volt érdeklődés annak idején.
Bacslia Kikity Mária festői tanulmányait Toma Rosandić-nál kezdte belgrádban, de szüleinek betegsége miatt nem tudta őket befejezni. Azonban a festészetet sosem hagyta el, sokat festett, de a festmények restaurásával is foglalkozott.
Költészettel is foglalkozott, maga után hagyott három vers-gyűjteményt, melyeket nem sikerült neki megjelentetni. Kivállóan beszélt magyarul, s erre a nyelvre egy sor szerb- és horvátnyelvű verset ültetett át. Az eszperantó nemzetközi nyelvet is beszélte, s néhány nemzetközi eszperantista kongreszuson is részt vett.
Érdekelte a sport is, éveken át foglalkozott céllövészettel, valamint kardvívással.
A Horvát Maticában (Matica hrvatska) való tagsága miatt a hetvenes években ideje előtt nyugdíjaztatták.
Érdekes személyét monden viselkedése tetőzte, a városban az elsők között használt a nők sorában férfi nadrágot, öltözködése elütött a kor szellemétől és a város konzervatív környezetétől, eksztravagánsnak tartották ezt a, minden bizonnyal, kiválló tehetségű személyt.

Elstara persono de Subotica
La fotoj kiuj ilustras la rubrikon apartenas al la kolekto de la forpasinta Marija – Maja – Bačlija Kikič, kiu iel antaŭ-tempe vivis en Subotica. Ŝi estis poetino, verkistino, pentristino, esperantistino kiu okupiĝis ankaŭ pri kolektado de objektoj kiuj rilatis al la historio de kroatoj-bunjevacoj.
Kiel pasia kolektistino de objektoj kiujn bunjevacoj uzis en siaj salaŝoj (hungare szállás, tipa eksterurba farm-domo, farm-bieno), el sia malgranda loĝejo ŝi faris veran etnologian muzeon. En sia kolekto ŝi havis pli ol kvincent objektojn, kies ne malgrandan parton siatempe ŝi donacis al la zagreba Etnografia muzeo, ĉar en Subotica neniu interesiĝis pri ili... Bedaŭrinde, tio ne estas unika ekzemplo en nia urbo, siatempe oni ne interesiĝis pri la kolekto de Tibor Sekelj.
Pentristajn studojn Marija Bačlija Kikič komencis en Beograd, ĉe Toma Rosandić, sed pro la malsano de siaj gepatroj ŝi ne sukcesis fini ilin. Sed, ŝi neniam lasis la pentradon, ŝi multe pentris, kaj samtempe okupiĝis ankaŭ pri la restaŭrado de pentraĵoj.
Ŝi okupiĝis ankaŭ pri poezio, postlasinte tri vers-kolektojn, kiujn ne sukcesis eldoni dumvive. La hungaran lingvon ŝi elstare bone parolis, kaj al tiu lingvo tradukis aron da serb- kaj kroatlingvaj poeziaĵoj. Ankaŭ la internacian lingvon esperanto ŝi parolis kaj partoprenis kelkajn internaciajn esperantistajn kongresojn.
Ŝiaj interesoj tuŝis ankaŭ la sporton, dum jaroj ŝi okupiĝis pri celpafado, samtempe ankaŭ pri skermado.
Pro la membreco en Matica hrvatska en sepdekaj jaroj de pasinta jarcento oni antaŭtempe pensiigis ŝin.
Ŝian interesan personecon apogeis ŝia monduma konduto, en la urbo inter la virinoj ŝi la unua uzis viran pantalonon, ŝia vestado diferenciĝis de la tiutempaj kutimoj kaj de la konzervativa atmosfero de la urbo, oni rigardis kiel ekstravagancan tiun, senkonsidere ekstertalentan personon.