Nedostaju, valjda ih zato proizvodimo

Nedostaju, valjda ih zato proizvodimo

Među osnovne principe ekonomije svakako možemo ubrojati i onaj koji kaže da se proizvodi ono čega nema, ili ga nema dovoljno, ono što ljudima treba, što traže, za šta su voljni stajati u redu, posegnuti za novčanikom...

Đ. Dragojlović (Su&Surround) Barem jedan od ovih principa odnosi se i na proizvode, danas ih je već bezbroj, bez kojih sigurno možemo, ali ih trošimo, često nemilice, za koje bismo se vrlo lako složili da bez njih možemo. Da nam u stvari ne trebaju, ali ih redovno i sa zadovoljstvom konzumiramo. Nećemo ih nabrajati, lako ih se možemo setiti ako malo porazmislimo, ili, da stvar bude lakša, otvorimo vrata neke prodavnice u blizini.
Ekonomija je napredovala, lista principa na kojima se bazira njeno delovanje mnogo je šira od ovih nekoliko reči koje smo pomenuli. Među njima, radilo se o pisanim principima ili samo nečemu što se jednostavno podrazumeva, postoji jedan bez čijeg poštovanja propada svaki biznis, bankrotira svaki trgovac: proizvod, zovimo ga tako bez obzira o čemu se u stvari radi, ne sme da proizvodi štetu. Ovo iz razumljivih razloga, naravno, ne važi za oblast koja se tiče vojnih poslova, oružja i tako to, ali hajde da to sada ostavimo po strani. U manje legalnim oblastima lista je razumljivo mnogo šira.
Princip dakle jednostavan, razumljiv, reklo bi se da ga ne treba posebno ni pominjati. Sve dok se ne suočimo sa običnom stvarnošću oko nas, koja, iz nekih razloga, povremmeno, nekad ređe, a nekada bogami i prilično često, deluje suprotno ovom, reklo bi se, tako jednostavnom principu. Razumljivom, logičnom, toliko da se čini da ga ne moramo ni pominjati.
Sve dok u nekoj od ulica u našoj okolini ne pokušaju da večito blato i bare, koji iz sasvim nerazumljivih razloga imaju običaj da se stvaraju tokom jeseni i zime, eliminišu nasipanjem odgovarajućeg materijala. Pričamo o ulicama bez asfalta, naravno; i asfaltne će imai svojih pet minuta.
Namera lepa i časna, koja, kao nedavno u mom susedstvu, proizvede seriju besnih reakcija stanovnika, od kojih neke završe u svesci za primedbe u kancelariji mesne zajednice. Većina stanovnika ulice bes iskazuje na drugi način, razumevajući nesvesno da nemaju kome da se žale. A ionako se, po pravilu, ne razumeju u te poslove...
Poput pisca ovih redova. Kome logika ipak nekako sugeriše da visina nivoa ulice ipak ne bi smela biti iznad nivoa trotoara i dvorišta, jer se tada voda sa ulice sliva u dvorišta, plaveći okolinu kuća...
To nije neizvediv zadatak, ali se čini da njegova suština zaobilazi krugove graditelja ovih uličnih nasipa(nja).
Samo se pitam: kako izvode ovakve radove, ako se potrefi da je gradilište u njihovoj ulici? Nije valjda da onda važe druga pravila, da se primenjuju drugi principi, nekako u većem skladu sa običnom logikom. Jer, neće biti da sređujemo trasu ulice, da bismo potopili kuće pored nje? Taman posla... Pa da neko posle kaže kako, eto, nemamo problema, pa ih onda sami stvaramo.
A naslovna fotografija stabla, kakve ona ima veze? Ma ništa posebno, ono ne može bez vode, kao ni ljudi, samo što oni baš ne vole da im se sliva u dvorište... Ali, šta da radimo, da se ne bismo dosađivali, ako nemamo problema, sami ih proizvodimo...