19.12.2013.

Очерупане месне заједнице

Народна скупштина Републике Србије донела је 27. септембра 2012. године Закон о изменама и допунама Закона о буџетском систему, чијим је чланом 47. укинула све раније прописе који су уређивали „припадност сопствених средстава корисника буџетских средстава“

Ђорђе Драгојловић (Cultura) Прва последица ступања на снагу овог закона била је немогућност месних заједница да остварују сопствене приходе, јер су им по сили закона пред крај 2012. године укинути рачуни на којима су држале средства остварена у виду сопствених прихода (издавања простора или земљишта који су имале у власништву или имале право коришћења и плодоуживања /ius utendi, ius fruendi/, услуга које су пружале (неке су месне заједнице, не говоримо само о Суботици, обављале комуналне послове, наплаћивале комуналне услуге, поседовале локална гробљаи сл.). Ти приходи су од тог момента прешли у општинске или градске буџете. (У Суботици, без сопствених прихода у том је моменту остала и Дирекција за изградњу града.)

Време протекло од примене цитираног законског члана је кратко и није могуће у пуној мери приказати његове лоше последице. Нема међутим никакве сумње да ће то изазвати проблеме, јер су тим средствима месне заједнице решавале неке од својих потреба, а сада су остале без те могућности.

Пример: довољно је упоредити податке о средствима за месне заједнице у буџетима града Суботице па да се види да је на овај начин у градски буџет 2013. године „пресељено“ најмање 41 милион динара. Није нимало случајно што је разлика (мање пара у 2013. години) готово у динар једнака сопственим приходима месних заједница оствареним прошле године: те ће се паре сливати у градски буџет и од њих месне заједнице неће видети ништа и у том погледу ни увођење посебне функције 620-развој заједнице не значи ништа, јер су укупна средства за 41,34 милиона динара – чак 25,97 посто -- мања него 2012. године.(У моменту писања текста нису били познати детањни подаци о реализацији буџета у 2013. години, па су могуће маље разлике у наведеним подацима. Узгред, ако се не варам, средства месних самодоприноса се воде у колони Средства буџета, иако су прошле године била у колони Сопствени приходи – али нека то потврди неко ко се боље сналази у овој материји.)

Не могу а да не поменем и, по мом мишљењу, веома циничну формулацију у ставу 1. члана 47, према којој се „уређује припадност сопствених средстава“ – па сопствена средства су ваљда сопствена, не могу припадати другом! То ми отприлике изгледа као кад би неко одредио да паре које је човек зарадио не припадају њему и пребацио их у неки други буђелар...

Ова готово скривена одредба, коју људи тек сада почињу примећивати и постају свесни могућих последица, недвосмислен је пример који јасно показује да у пракси имамо отворену или прикривену централизацију средстава. Децентрализација тако испада обична прича, јер ако неком одузмеш средства, приходе које остварује, одузимаш му и могућност самосталног деловања.

Нема никакве сумње да има оних који сматрају да је ово добро решење, али је оно добро пре свега за буџете на различитим нивоима власти.

Месне заједнице су у овој причи – финансијски – можда и мање важне, јер, како смо видели, све су суботичке месне заједнице (док су могле) оствариле укупно четрдесетак милиона динара. Али интересантно је како већ деценијама све више ограничавамо њихове надлежности и смањујемо финансијску и сваку другу самосталност. Све до тога да их ни нема у актуелном уставу, што је заслуга Коштунице и камариле. Устав из 1946. године познавао је народне одборе, у уставима од 1963. године имамо месне заједнице; ваљда (ни о томе) није био обавештен. Иначе, законом о локалној самоуправи њих је могуће, али није и обавезно формирати.

Коначно, примера ради, цитирам Статут општине Суботица, из 1974. године:

Prihodi mesne zajednice su porez na prihod od zgrada i naknada za korišćenje gradskog zemljišta koji plaćaju radni ljudi na području mesne zajednice, sredstva koja radni ljudi udruže... deo prihoda opštine itd. koji ustupe mesnoj zajednici... naknade za usluge i drugi sopstveni prihodi.