22.12.2013.

Odolevajući sirenskim zovima

Otvoreni univerzitet, koji u lokalnom žargonu mnogi od nas i danas zovu samo Radnički, obeležio je u petak, 20. decembra, šezdesetu godišnjicu postojanja i, možda je tako najbolje reći, uspešnog opstanka

Diurnarius (SU&Surround) Šezdeset godina u životu neke institucije, čak i na ovim turbulentnim prostorima, teško da se može nazvati posebno dugim periodom. Tih šest decenija, uostalom, još uvek su u okvirima jednog ljudskog života, što ipak ne znači da je mnogo onih koji bi mogli da se prisete osnivanja Radničkog: bili su, bili smo, uglavnom, premladi u tom trenutku. Ostatak života, do danas, (pro)živeli smo sa njim...

Ne znam kako su tvorci tadašnjeg Radničkog univerziteta, početkom pedesetih godina prolog veka, razmišljali o njegovoj budućnosti. Formiran je kao institucija koja je, rekao bih na brzu ruku trebala da poboljša obrazovni nivo radnika, „socijalističkog čoveka“, kako je to navedeno u nastavku ovog teksta, da mu obezbedi znanja potrebna za njegovu zamišljenu ulogu u izgradnji i preobražaju zemlje. Zbog toga mi se nekako čini da je Radnički nastao kao neka vrsta ad hoc institucije, nešto što će trajati dokle dosegnu potrebe zbog kojih je stvoren. A posle: pa, ništa, kud koji...

Dogodilo se međutim nešto drugo, Radnički je preživeo, i ideje svojih tvoraca, društvene i sve druge lomove, odolevajući sirenskim zovima njegov je brod vešto plovio između svih Scila i Haribdi. A i mi smo plovili sa njim, iako toga, na taj način, nikada nismo bili svesni. Pročitajte izlaganje direktora Otvorenog univerziteta, Blaže Perovića, izgovoreno u petak, 20. decembra, na obeležavanju šest decenija postojanja ove institucije. Perović je govorio o Univerzitetu, Otvorenom, ili Radničkom kako ga mnogi od nas kolokvijalno još uvek zovu, ali nije teško u tom tekstu prepoznati i nas, poslednjih šest decenija našeg života, pa i naznake onog što nas čeka.

Evo dakle govora Blaže Perovića:

Даме и господо, поштовани пријатељи, уважене колегегинице и колеге,

Шездесет година траје ова друштвена институција. За то вријеме мијењалајеназиве, програме, организацију, запослене, спољне сараднике, полазнике, идеологију и друштвене системе.Смјењивали су се и актери власти, али је Универзитет истрајавао у својој, у почетку октроисаној, а касније самопостављеној друштвеној мисији.

Без уобичајене свечарске идеализације и нарцизма, али и без лажне скромности, можемо се, на понос овом граду и држави Србији,подичити да је овој генерацији успјело даУниверзитет вине до висине лидера међу сличним институцијама не само у Србији и другим земљама бивше Југославије, већ и у овом дијелу Европе. Наравно, такво постигнуће није дијело само ове већ и свих претходних генерација.

Институција рођена као Раднички универзитет, потом преименована прво у Раднички универзитет "Вељко Влаховић", а од приједвије деценије у Отворени универзитет, била је и остала окупљалиштеи сабиралиште огромног броја људи, у професионалном, сарадничком или полазничком статусу.

Имиџ европски респектабилне образовно/културне институције стварали су и створилињени најеминентнији сарадници, људи од знања, духа, имагинације и предузетности. Упућујући им захвалност, свјесни смо да без њих Отворени универзитет не би био то што данас јесте.

Ову институцију чине и хиљаде спољних сарадника не само из Суботице и Србије, већ и из Европе и свијета. Хвала им што су нам несебично помагали у нашим хтијењима да постанемо препознатљиви и цијењени у европском културном и образовном простору.

Чине је и сви они грађаникоји су у континуитету или само повремено партиципирали у нашим програмима, стичући нова знања, компетенеције, ставове и вриједности. Захвални смо им на указаном повјерењу.

Захвални смо и мрежи од преко тристотине програмски хетерогених институција из Европе и свијета са којима имамо различите облике сарадње.

Неизбрисив су траг оставили и, филмским речником казано, "седморица величанствених", седморица директора - који су навигацијским даром овај брод успјешно деценијама провлачили између многих друштвених сцила и харибди.

Посебну захвалност дугујемо и оној наднаравној моћи која је за мјесто боравка Отвореног универзитета изабрало баш Суботицу, град за коју филозоф каже да је "довољно ишчитати његову архитектуру и схватити о каквом изванредном, још живом, недовршеном и недовршивом, дијалогу епоха, култура и, ако хоћете, традиција, јесте реч". Треба ли се чудити што је између Суботице и Универзитета поодавно успостаљен однос симбиозе?Многима, је Отворени универзитет енигма и, неријетко, необјашњив феномен који траје деценијама, често и упркос контроверзама друштвеног окружења. Да не би смо и даље били "сфинга сјевера" овом пригодом кратко ћу реферисати о нашој прошлости, садашњости и будућности.

Универзитет и њему сличне институције, формиране су почетком педесетих година прошлог вијека са циљем да се такозвани "социјалистички човјек", кроз масовно образовање и културу, "опскрби" широком лепезом знања потребних за његово обнашање различитих друштвених улога. Ни прије ни послије у овом друштву није постајала тако изражена мотивисаност за учење и образовање као што је била у том периоду. То се у првом реду може захвалити увјерењу владајуће елите да је учење и образовање нека врста панацеје, уиниверзалног лијека, за све бољке неразвијеног, сиромашног и ратом опустошеног друштва.

У меморији Универзитета социјалистички период остаје посебно упамћен: прво, по успјешно изведеној интеграцији више од десетак образовно/културних ентитета од којих је настала нова институција под називом "Раднички универзитет", друго, по кристализацији и профилисању програмског идентитета; треће, по висококвалитетном простору добијеним завршетком ове зграде; четвртво, по отјеловљењу тада у свијету владајућих андрагошко-дидактичких назора и пето, по високој позиционираности међу сличним институцијама у бившој Југославији.

Да би истина о повијесном ходу Универзитета била цјеловита не смије се сметнути са ума да се он у свом дјеловању, нарочито од 70-тих година прошлог вијека, ничеовски речено "голубљијим ходом", почео успостављати и као један од еминентнијих еманципаторских субјеката на тлу тадашње Југославије. Многи слободно мислећи интелектуалци тадашње Југославије препознавали су и доживљавали Универзитет и Суботицу, као мјесто одакле се могу одашиљати еманципаторске поруке инспирисане тежњом да се друштвени систем учини отворенијим, слободнијим и људскијим. Све до данашњег дана еманципаторске идеје су "аријаднина нит", односно вертикала која прожима друштвени ангажман Универзитета. Међутим, да не буде заблуде, еманципаторска стремљења, често су, због спочитане "сократовске кривице", била осујећивана, па чак и стављана на "стуб срама", чиме ето и сопственим искуством свједочимо у корист тезе Берђајева да је "слобода тешка, а ропство лако".

Тих истих 70-тих година започиње и процес успостављања и профилисања Универзитета као модеранизацијско/иновацијске институције чије се дјеловање манифестује у форми трансфера цивилизацијских идеја прво на ползу града Суботице а потом и државе Србије. "Боравак" у другом тзв. постсоцијалистичком друштвеном поретку, од краја осамдесетих година прошлог вијека па до данас, дозвољава да се у оквиру њега издиференцирају два релативно заокружена периода, сваки на свој начин индикативан по повијесни пут Универзитета.

Први транзициони период, од краја 80-тих година прошлог вијека па до краја 2000. године, био је трауматичан по институције ове врсте, јер се поклопио са далекосежним и погубним процесом девастације система образовања одраслих који у Србији ни издалека није завршен. Ма како парадоксално звучало за Отворени универзитет, овај период се справом може означити "златним" јер је у тој деценији: прво, обављено правно/институционално преобликовање Универзитета из статуса установе у статус друштвеног предузећа, друго, са променом статуса 1992. г. промењен је и назив институције у Отворени универзитет, треће, насупрот затвореном, ксенофобичном и регресивном поретку, Универзитет је својом грађанском и проевропском оријентацијом успио да се успостави и афирмише као једна од најрелевантнијих институција цивилног друштва у Србији, четврто, инсталиране су двије сериозне међународне културне манифестације: Фестивал европског филма "Палић" и Међународни фестивал позоришта за дјецу, пето, пионирским корацима промовисани су концепти образовања за производњу органске хране и еколошког образовања, шесто, Универзиет је основао Агецију за локалну демократију, Агенцију за мала и средња предузећа, Удружење Террас, Центар за мултикултурализам итд., а потом их све објединио у неформални конгломерат којим је вршио дифузију модерних али и субверзивних идеја по тада владајући поредак.

Упркос утонућу у друштвену регресију, овај период је за Универзитет, дефинитивно био кључна повијесна вододјелница. Обављена је темељна концептуално/програмска и организацијска преоријентација у духу надолазећег времена. Превредновањем неспорних вриједности старе, инаугурисана је нова парадигма Универзитета у чијим темељима пулсирају вриједности грађанског друштва. Ријечју, ударен је "камен темељац" трајној европеизацији институције. Тај радикални обрт изведен је упркос континуираном антагонизму са тадашњом републичком и локалном влашћу.

Други период српске транзиције започиње од краја 2000. године, када је са друштвене и политичке сцене Србије дефинитивно адактиран потпуно анахрони политички поредак и када започиње дуги, мукотрпнии по последицама контрадикторни процес путовања српског друштва из социјализма у"дивљи", неолиберални капитализам. Ова деценија остаће упамћена по, благо речено, немуштом вођењу државних послова од стране, "колабораната Империје", како их је у једном интервију именовао Чомски. Са наглашеним транзицијским властољубљем и среброљубљем ова, назови "елита власти", олако је прокламоване цивилизацијске вриједности либерално/демократског друштва "бацила под ноге", земљу социјално и духовно опустошила, а њену економску основу до те мјере истањила да се Србија од средње развијене сврстала у ред европски најнеразвијених земаља. Неоспорно ова квазиреволуција, само је у једном "успјела": да изневјери не само своју "програмску агенду" већ и наде милиона људи у бољи и квалитетнији живот.

Како се овај други период српске транзиције рефлектовао на Универзитет?: прво, менаџмент се, умјесто бандитске џефрисаксовске приватизације, опредијелио за подржављење као мање лошу опцију, па од 2009. године функционише као републичка институција; друго, започиње процес инсталирања пројектног менаџмента као нове дјелатности, а преко њега и интензивна сарадња са ЕУ, треће, фестивали сууспостављени као српски али и као европски и светски културни брендови, четврто, формиран је Архус центар као дио еколошке мреже Уједињених нација и пето, за непуне четири године подржављености вредност капитала Универзитета увећана је за преко 25%.

Са "транзиционирањем" српског друштва започиње далекосежни процес упућености Универзитета на самог себе. Простор одршкринуте слободе био је плодотворан за самоутемељујући ход ка модерности. Стечена самоодговорност и самоупућеност врхуни уобличавањем повијесних оријентира, и уз поуздане путовође, трасира пут изласка из повијесног бесмилсла у коме смо се нашли са урушавањем једног поретка и једне државе. У томе је тајна зашто Универзитет, за разлику од већине сличних институција у Србији, није завршио у повијесном ћорсокаку.

У трећи транзициони период,започет половином прошле године, улазимо са свијешћу да никада у свом вишедеценијском трајању јачи олујни вјетрови нијесу дували у груди Универзитета него што данас дувају. Институције коју у свом "програмском портфељу" имају културу и образовање актуелна српска стварност осуђује на тихо умирање.

Да се не би, попут Алисе изгубили у овој злехудој "земљи чуда", "врата спаса" воде преко формулације одговора на два питања од есенцијалног значаја за будућност Универзитета: првим питњем се питамо: како у овој нашој, пјеснички речено,"рапсодији јада", стремити достизању европских образовних и културних узора?, а другим се питамо: како унутар оваквог "друштвеног мизансцена" очувати ореол sui generis институције, под чиме се подразумијева опредељење да у онтолошком смислу Универзитет и даље настави да егзисистира као "јединство супротности": истовремено да буде профитна и непрофитна институција што је тачка диференцијације која је чини различитом и особеном у односу на сличне институције не само у Србији већ и у Европи?

Јасперсова инструкција да "свијест о ситуацији позива на одговарајуће понашање", налаже нам да у врх своје агенде истакнемо оне развојне приоритете који обећавају мање тегобну и мање неизвјесну будућност Универзитета. У том науму акценат стављамо на корпус следећих циљева: прво, државни статус, у условима енормне етатизације друштвеног живота, која је на дијелу постаје Универзитетова "прокрустова постеља" што имплицира његову промјену; друго, тотални ангажман на повраћају дигнитета образовању одраслих у Србији; треће, очувати и даље развијати два најважнија српска културна бренда, четврто, ширити и продубљавати пројектне послове, пето, наставити умрежавање Универзитета са сродним европским институцијама, шесто, потенцирати еманиципаторски ангажман, седмо, да се Универзитет једним дијелом своје програмске и организацијске физиономије почне обликовати у неку врсту модерне тинк-тенк организације и осмо стално имати на уму Хегелово упозорење да "оно што у себи нема властиту тежину, да се употребљавати као туђе средство". Да Универзитет не би постао "туђе средство", односно плијен и ловина намножених политичких грабежљиваца и штеточина "налог је времена" да га непрестано програмски, организацијски и персонално јачамо како би очувао аутономију као modus vivendi његовог постојања.

Као и увијек постављени циљеви су амбициозно пројектовани и "изнад" су актуелне српске стварности. Међутим, ма колико да смо својим умијећем свих ових година и деценија успјешно релативизовали детерминизме друштвеног поретка, ипак будући ход Универзитета као подржављене институтције много више него до сада, зависиће од тога да ли ће Србија успети да се извуче из зачараног круга сиромаштва и безнађа у које је утонула. Остану ли ствари овакве какве данас јесу, с једне, и ако не пронађемо "камен мудрости" помоћу кога би смо "отупили оштрицу"амбијенталних мјера што их практикује актуелна власт, а које као да су преузете из арсенала Борис Кидричевског "административног социјализма" с друге стране, Универзитетово Сјутра можда више нећемо моћи сликати јарким бојама. Осуђени да нам повијест протиче у знаку "вјечног враћања истог", увјерени смо да ће "универзитетови мисионари" опет исковати убојито оружје за бој са неприликама у које нас турбулентни ток повијести изнова ставља.

Велики пјесник и владар, налазећи се пред хамлетовским искушењима, као уосталом и ми данашњи, изрекао је најстрашнији стих - лозинку у свјетској књижевности: "Нека буде што бити не може". Без тог "позивитног нихилизма", како се изразио Иво Андрић, без тог негирања стварности не би била могућа ни акција ни сама мисао о акцији уперене против "произвођача" повијесних неприлика. Уосталом под том девизом, свјесно или несвјесно, вођене су све наше досадашње борбе за еманципацију. Не треба посебно наглашавати да ће и наша будућа борба за европски Универзитет бити у знаку ове лозинке.