Subotičke ukrasne ograde

Subotičke ukrasne ograde
Ili, naše stare „šipke za sedenje“. Na starim fotografijama centra Subotice vidimo cvetne leje, oivičene niskim ogradama. Interesantnim ogradama od metala, koje većim delom i danas stoje na istom mestu
Jožef Dožai (SU&Surround) Za divno čudo one su jedine preživele nekoliko preuređenja (i preimenovanja) gradskog jezgra, koje se odigralo u veku koji je za nama.
Svaki dan prolazimo pored njih. Mi smo navikli da su tu, možda nekima čak i smetaju pa bi ih se otarasili kao i sveg starog što krasi Suboticu, ovaj ni moderan, a više ni arhaičan grad... Ipak, one nose duboke uspomene Subotičana. Prisustvovale su svečanoj predaji velelepnog zdanja ispred kojeg su krasile leje centralnog trga. Bile su svedoci ratova (nekoliko), smena vlasti i političkih uređenja, štrajkova, marševa, koncerata, venčanja, pa i rušenja i preuređenja starog centra grada. Da, reč je o metalnim ogradama sa slike.
Ne znam za još koji grad, koji ih ima. Nešto slično možda u centralnom parku Sente ili Kikinde, ili mi nešto slično deluje poznato iz Segedina, našeg pobratimskog grada... Sve se mislim, ali ne znam. No bitno je da kažemo kako je nastala ova naša priča. Šećući se pored njih, a razgovarajući o svim propuštenim, malim motivima Subotice o kojima još niko nije pisao, urednik ovoga lista mi je govorio ushićeno: „Zašto ne bi napisao par redaka baš o tom!“
Prvo mi je ideja delovala suludo. Pa kako sam uopšteo došao do toga? Od malena sam sklon da primetim svaki detalj, ali ovaj put sam ipak malko preterao. Baš sam se pitao „Zar baš toliko starim?“ Prošao sam kao sa sovama Radijalca koje sam jednom fotkao, a penzioner pored mi objašnjava kako deset godina prolazi tuda, a da ih nikada nije primetio. Za neke stvari trebaju oči, detinjasta znatiželja. Da li zdrava ili nezdrava, to sad nije pitanje. Da li sam bolestan, devijantan u odnosu na prosek (kao autisti) ili jednostavno imam baš previše vremena kad primećujem sve ove sitnice. Svejedno, bitno je da je motiv tu – nešto što su nam preci ostavili kao baštinu.
Ali, u stvari, zaista sam ispao nespreman za ovo. Čak nisam siguran ni za metal od kojeg je ograda napravljena. Gvožđe ne može biti, onda bi jače poprimilo rđu. Mora biti nekakva legura. Možda je nekakav plemenitiji metal, jer naši preci iz dobrih starih mirnodopskih vremena nisu pravili mnogo nekvalitetnih stvari. Ali bolje je tiše o tome, možda se nekome svide i pod izgovorom da ih je pojelo vreme, prenese negde u svoj privatni park, kao što odlaze „poljske“ cigle naših starijih zgrada u nove i velelepne ograde novih bogatih. Tamo više nisu ni stare, ni loše, ni ružne...
A tek ono najvažnije: iako bi to zaista vredelo istražiti, nisam nikad saznao od kada stoje. Sve što znam je dovoljno – propratile su moje detinjstvo, moje tinejdžerske dane, na njima sam čekao devojku, na njima sam sedeo sa drugarima čekajući da prođe „lukas óra” – čas otkazan zbog bolesti nastavnika (to znaju ovdašnji đaci, deset godina proveo sam u školama u okruženju). Eh, kako je jasna slika osamdesetih, sedenja na šipkama sa školskim drugovima, sa nekima koji su sada na Novom Zelandu, u Australiji, Engleskoj... tek nekoliko nas ostalo je u domovini, da šetamo i dalje blizu ove ograde. I da budemo u prilici da na njih sedamo, još neko vreme. E, baš se podsetih, prijatelj se letos vratio na posetu iz Kanade, pa se s porodicom slikao kako sede ovde na ovim ogradama, sa Gradskom kućom u pozadini. A ispod slike na Fejsbuku „Naša lepa Subotica“. Baš idilično. A da ne zaboravimo: koliko samo matura i venčanja je ova ograda doživela! Koliko mladih Subotičana je ispratila u život!
Na njima su danonoćno sedeli najpre hipici, pa mi X-generacija u osamdesetim-devedesetim, na čuvenom Subotičkom "Majmun placu". Pored njih tutnjali su subotički tramvaji – pošto su se takve ograde pružale i nekim ulicama (npr. Štrosmajerovom), dok delom i danas stoje oko katedrale. Okolo njih pokupljene su žute kocke, ili prelivene bitumenom (npr. u susednoj Matka Vukovića), nestalo je nekoliko zgrada u bombardovanju Subotice ili samo jer su bile na putu modernog urbanističkog plana. Ograde su sve to preživele. Ali, koliko su stare te ograde? Prolazeći pored njih, zapitao sam se – zar i ove stilistički konstruisane (secesijske?) metalne ograde nisu stare kao i sam grad? U tom slučaju se trebamo upitati: zar baš sve što su nam ostavili marljivi preci odoleva zubu vremena? Dok sve novo, moderno i „lepo“ što mi gradimo puca, odlama se već sledeće godine...
Zaista, koliko su stare? Bez da bi se udubili u neka istraživanja u Istorijskom arhivu (prepuštamo ideju nekom više opredeljenom, a i stručnijem) pokušali smo odgovoriti na to pitanje pomoću već pomenutih razglednica Subotice. Na starim slikama već pomenute Sente, nema im traga u centralnom parku, mada nešto slično krasi njihovo čuveno Potisko šetalište. Kao što se vidi sa slika, slične ograde su krasile i okolinu zgrade bivše Direkcije Železnica (današnja škola MEŠC) ali samo u vidu betonskih stubića. Po svedočenju starih razglednica postojao je i sličan prostor ispred Franjevačke crkve, ali sa nešto višim drvenim ogradama. Čini se da su ograde čuvale cvetne leje od gaženja. Sa razglednica iz perioda Drugog svetskog rata se vidi da su ograde na istočnom delu trga uklonjene i zamenjuje ih veliko peščano šetalište – kasnije velik izbetonirani prostor saobraćajnica zajedno sa Korzom. Da nema zaboravljenog gradonačelnika Sorada (Dr. Szórád György, 1939-) automobili bi još možda i danas krstarili prostorom šetališta u kom uživamo danas. Naravno u mnogo većem broju.
Gledajmo dalje požutele-izbledele razglednice. Ograda definitivno nije još postavljena u vreme kada je na glavnom trgu (Fő-tér) stajala statua Svetog trojstva – pošto originalna statua nije imala ovu ogradu (nego neku drugu, ali neću da idem ustranu u vremenu kada se govori o restauraciji i premeštanju spomenika). A ako odemo do Trga žrtava fašizma i istoimene ulice pored katedrale pa pogledamo spomenik Trojstva na mestu gde je prenet, naći ćemo istu ogradu. Kada su spomenik 60-ih ateistički idealisti prebacili sa trga da im ne bode oči, preneli su i deo ograde.
Izgleda da su po pogledu dekorativnih nam gradskih ograda od šipki ključne fotografije centra od 1900. godine pa naovamo. Jedno je sigurno, da gotovo nema predstave Gradske kuće, a do oko 1925. i dela trga ispred kasina (današnje biblioteke) bez ovih ogradica.
Znači, tu smo negde, ograda je postavljena u okvirima uređenja prostora oko nove Gradske kuće – negde oko 1913-14., pošto je teško zamisliti da bi se to desilo kasnije u jeku rata (1914-1918.) kada je svaka vrsta metala bila najpotrebnija. Stoga je iz pogleda secesije i istorije novija tvorevina. Ali bilo kako bilo, za nas je i dalje deo stare Subotice i deo naše istorije.
I kao što prigodno kaže jedan naš autor – sedenje na šipkama bilo je mesto očajavanja i večitog čekanja da se „nešto desi“...